Политика, 23.5.2016, Ебензе, Гузен, Хартхајм: тунели и лабораторије смрти

Градећи тунеле за потребе нацистичке ратне индустрије, последњих месеци рата дневно је страдало по 350 логораша Фото: Политика / Јелена Чалија

МАУТХАУЗЕН – СТРАТИШТЕ У ОБА СВЕТСКА РАТА

Ни један од три подручна логора Маутхаузена, ни робовско копање тунела у Ебензеу, ни крематоријум у Гузену, ни медицински експерименти у Хартхајму, нису заобишли људе са ових простора

Линц/Маутхаузен – Власник куће пред којом смо се паркирали брижљиво је одабрао мушкатле за гредицу под својим прозором: поређао их је у валеру од интензивно црвене до бледо розе. И његове комшије из лепих, невеликих кућа са фасадама у пастелним бојама имају вртове са густим, смарагдно-зеленим живим оградама правих линија, лепо уређене травњаке, цватове љубичастог јоргована, шармантне жуте цветиће „дан и ноћ“. Могло би то глатко бити слика на разгледници са натписом „Поздрав из Аустрије“, али Ебензе то није. Као што ни Маутхаузен после Другог светског рата више није само тихо сеоце на обали Дунава, како су га видели путописци из неких предратних времена.

Ебензе је био подручни логор у систему концентрационог логора Маутхаузен, једном од најсуровијих где су несрећни интернирци током Другог светског рата били одвођени. Ту где су данас куће са брижљиво уређеним двориштима биле су бараке за логораше, ограђене бодљикавом жицом и чуване са високих стражарских кућица.

Одатле, неколико стотина метара даље, заточеници логора Ебензе одвођени су у стрме планине где су копали тунеле за потребе нацистичке војне индустрије, чије су фабрике стално биле на нишанима савезничких бомбардера. Само један од тих тунела је отворен за посете, остали се, како сазнајемо, и даље користе, неки и за војне потребе.

Онај који се може видети запрепашћује својом величином. Са бетонским сводом и зидовима од цигала, висок 15 и широк око 20 метара, импозантношћу делује неспојиво са фотографијом својих градитеља: живих костура ошишаних до главе, у танким, прљавим дроњцима. Храњених прокуваним корама од кромпира и са 150 грама хлеба дневно. Последњих месеци рата умирало је и до 350 људи дневно, а нацисти су довлачили нове и нове несрећнике у Ебензе, да граде монументалну подземну фабрику наоружања.

Тешко је проценити да ли страшнији утисак оставља све оно што се данас може видети у Ебензеу или чињеница да он чак и није био најсуровији подручни логор Маутхаузена. Један је био још стравичнији – Гузен.

Гузен, оформљен 1940. године, да служи као погонско гориво рата, као фабрика за производњу наоружања. Његови заточеници ископали су чак седам км подземних тунела. Као и у Ебензеу, радили су најпримитвнијим алаткама и врло брзо би страдали. У Гузену се налазио и крематоријум:  ту је спаљено око 37.000 људи. Радно способни били су средство рата, предмет  бесмислених иживљавања и тортуре, истребљења.

И не само то. Коришћени су и у „научне сврхе“. На десетак километара од Маутхаузена, у Алковену, у ренесансном дворцу Хартхајм, обављали су се медицински експерименти на логорашима Маутхаузена. Нацистички лекари вежбали су на њима операције, испробавали нове лекове, тестирали колико могу да издрже у леденој води… У том дворцу ужаса експериментисало се са начинима убијања, са гасним коморама и крематоријумима. Била је то лабораторија нацистичке фабрике смрти.

Прве жртве били су они који су проглашени за радно неспособне. Четвороспратни дворац Хартхајм био је Завод за умоболне који су нацисти претворили у један од шест такозваних Завода за еутаназију и газирање. По броју уморених, око 30.000, Хартхајм је био на првом месту. Имао је четири крематоријумске пећи и гасне коморе. Еутаназија је спровођена са језивом педантеријом. Прорачунато је колико ће држава за десет година елиминисањем „радно неспособних“ уштедети новца на храни. Документ са таквим прорачуном и  бројком 885.439.800 рајхс марака искуцаном црвеном бојом део је сталне поставке меморијалног центра Хартхајм. Одмах испод њега, налази се други документ: табела „уштеде” у намирницама: кромпиру, шећеру, сланини, путеру…

Ниједан од ова три подручна логора Маутхаузена, ни робовски рад и копање тунела у Ебензеу, ни крематоријум у Гузену, ни медицински експерименти у Хартхајму, нису заобишли људе са ових простора. О томе сведоче и спомен-плоче сваком од њих.

У Ебензеу, осим централног споменика који је жртвама логора подигла СФР Југославија, на зиду где су плоче које су потомци, Италијани, Јевреји, Пољаци, Шпанци, подизали својим страдалим прецима налази се и плочица од белог мермера. На њој је слика мушкарца са шајкачом. Поред ње пише: Душан Кривокапић (1900-1945) и логорашки број 29692.

У Гузену, у ограђеном простору где се налази крематоријум, на једном од зидова слична бела мермерна табла. Михајловић П. Живојин (1910-1944) Винарце- Лесковац Југославија, пише на њој. И фотографија човека сликана из полупрофила, у оделу и са краватом. „Својим друговима умореним у дворцу Хартхајм Бивши интернирци КЛ Маутхаузен из Југославије” уклесано је великим црним словима на табли у приземљу дворца Хартхајм.

Уобичајена је фраза да ови страшни простори данас опомињу и упозоравају да се ужаси који су се ту догодили никада не понове. Друга фраза – да живот тече даље – добија потврду одмах иза зидина меморијалног комплекса у Ебензеу, у лепо уређеним кућама пастелних боја.

Живот тече даље и у Гузену:  некадашња управна зграда злогласног логора, са оригиналном улазном капијом, готово неизмењена, данас је приватна кућа.

Живот тече даље и у Хартхајму, до којег води путоказ на којем пише Институт Хартхајм. Тамо се и сада, на неколико стотина метара од зграде дворца, налази институт за ометене у развоју. Штићеници послужују госте у кафићу наспрам улаза у меморијални центар.

Јелена Чалија