Политика, 23. 6. 2022, Композитор Енрико Јосиф је био саткан од музике

Композитор проф. др Енрико Јосиф Фото: Политика, ђакон Драган С. Танасијевић

Све што је доживео због реченице „Срби су небески народ” је зато што је неко погрешно интерпретирао у јавности пресекавши је на пола. Цела реченица је тачно гласила: „Срби су небески народ, изабран за патњу”

О значајном опусу овог ствараоца сведочи монографија аутора Мирјане Белић Корочкин Давидовић и Радивоја Давидовића

Сваког тренутка када смо били на рубу смрти, чудесно смо били спасени, говорио је Енрико Јосиф (1924–2003), београдски композитор и академик јеврејског порекла, присећајући се избеглиштва током Другог светског рата. О тим данима прогонства који подсећају на филмске сцене, али пре свега о значајном музичком опусу који је створио, сведочи недавно објављена монографија „Енрико Јосиф – виђења и сновиђења”, аутора Мирјане Белић Корочкин Давидовић и Радивоја Давидовића, у издању „Чигоја штампе”.

Композитор је рођен у Београду, под именом Хајим, у имућној јеврејској сефардској породици 1924. године, а његов отац Моша је био представник Бе-Ем-Ве-а и први је у престоници возио један њихов модел. Волео је да слуша тенора Енрика Каруза, по њему је сину дао надимак, који је Хајим касније преузео као своје право име поставши Енрико Јосиф. Имали су две виле, у једној су живели, а другу издавали, између осталог и Јовану Дучићу. Енриков отац је преминуо 1937, а мајка с двојицом синова бежи у Сарајево 1941. и тамо сазнаје да је Београд бомбардован. Одмах путују за Дубровник, где бивају упозорени да морају у Сплит. Одатле одлазе на Корчулу, кад стиже наредба да их треба пребацити у брод за италијанску луку Бари, а с обзиром на то да није био на списку путника Енрико скривен у пртљагу бива укрцан. У Италији их смештају у Бедонију близу Парме, а мештани су им доносили храну и дозвољавали да се донекле крећу. После 1943. одлазе сплетом срећних околности у Швајцарску. У Београд се враћају 1945. и сазнају да је већина њихових рођака изгубила живот у Холокаусту.

– Књигу о композитору и академику Енрику Јосифу није било тешко писати. Тешко је било прикупити материјал утолико пре што композитор није жив и многи његови савременици су отишли са овог света. Извори за писање књиге налазе се по библиотекама и другим културним институцијама и велика помоћ нам је дошла од Јосифових поштовалаца и музичких уметника и пре свега и свих рабина јеврејске заједнице у Србији Исака Асиела. Највећи изазов и мотив ове књиге монографије постоји већ дуже време, јер пишући о значајним и знаменитим људима јеврејске заједнице дошао је у нашим мислима на ред Енрико Јосиф. Знали смо да до сада нико није писао о целокупном животу и раду овог уметника. Било је потребно време, а најстрашнија препрека која је задесила све нас је ковид-19. Када само упознали Исака Асиела, Енриковог духовног сина, доста смо сазнали о композиторовом животу, између осталог, о голготи коју је прошао – саопштавају аутори монографије.

Читајући схватамо да се уметник прво пријавио да студира медицину у жељи да помаже људима. Међутим, наши саговорници објашњавају да је „он био биће саткано од музике и осећајности и после прве године морао је да напусти Медицински факултет”.

– Знао је да му музика неће бити занимање, већ само доградња онога што је носио у себи. Уписао је Музичку академију. Тако је музика постала и остала цео његов живот. Почетком педесетих година 20. века Енрико Јосиф је отишао, заједно са братом Албертом, у Израел желећи да тамо настави живот. После краћег времена схватио је да је тадашња Југославија, односно Београд, једино место у којем може да живи и ствара. Зато пише маршалу Југославије Јосипу Брозу Титу и моли да му омогући повратак у земљу, његову једину отаџбину. Одговор је био позитиван – додају.

На Енрика Јосифа је утицао његов професор са Музичке академије Миленко Живковић и још на студијама запажен је по раним делима. Прва фаза Јосифовог стваралаштва обухвата период од 1947. до прве половине педесетих година 20. века, када настају „Четири скице за клавир”, „Игра”, „Соната бревис”, „Концертна пародија”, „Симфонија у пет ставова”, „Симфонијета” и „Четири приче”. Као нека врста манифеста одржан је концерт на Коларцу 1954. са делима тада апсолвената Енрика Јосифа и Душана Радића, уз стихове Васка Попе и Миодрага Павловића, а програм концерта уобличио је ликовни уметник Марио Маскарели. Критика је била подељена, а о њему се још дуго причало.

Друга фаза стваралаштва је трајала од средине педесетих до почетка седамдесетих и ту се издвајају „Соната антика”, „Смрт Стефана Дечанског, „Концерт за клавир и оркестар”, „Хамлет” итд. У међувремену је компоновао сценску и филмску музику. На првом Бемусу 1969. представио се „Дивертиментом” за гудачки квинтет, а на овом фестивалу је често гостовао, између осталог, са балетом „Птицо, не склапај своја крила”, по либрету примабалерине Вере Костић, инспирисаном делом Рабиндраната Тагора. Трећа фаза његовог опуса обухвата период од почетка до краја седамдесетих. Доста дела је написао за флауту. Ово је само мали преглед остварења Енрика Јосифа коју пружа монографија, а то указује да би његов опус требало сачувати од заборава, о чему Мирјана Белић Корочкин Давидовић и Радивоје Давидовић кажу:

– Приликом писања књиге Борислав Чичовачки, професор обое, говорио нам је о Одбору за заштиту српске музичке баштине САНУ, који су основали академици Исидора Жебељан и Властимир Трајковић. Међу првима на листи за заштиту било је стваралаштво Енрика Јосифа. Поводом десете годишњице смрти у Галерији САНУ приређен је концерт дела Енрика Јосифа и објављен компакт-диск с његовом камерном музиком. Ретко се изводе композиције Енрика Јосифа, осим на таласима Радио Београда. Вредно је поменути професора флауте Љубишу Јовановића, који на концертима најчешће изводи Јосифову чувену композицију „Балада”. Све партитуре, осим из флаутског опуса, које су донедавно биле у власништву Рабина Исака Асиела, он је поклонио САНУ. Надамо се да су тако заувек сачуване.

С обзиром на то да се као Јеврејин у Србији осећао сигурно, Енрико Јосиф је често говорио о српском народу. Ауторе монографије смо упитали колико су његове изјаве политички злоупотребљене, на шта они кажу:

– Све што је доживео због реченице „Срби су небески народ” је зато што је неко погрешно интерпретирао у јавности пресекавши је на пола, па је тако добила погрешну конотацију. Цела реченица је тачно гласила: „Срби су небески народ, изабран за патњу.” А она је управо упутна у његовом делу живота, који је био посвећен и Србима и Јеврејима у борби против свих непријатеља, без жеље за величањем било кога. Енрико Јосиф је добио улицу у Београду на општини Палилула и надамо се да ће једнога дана у некој културној установи добити бар спомен-собу.