Политика, 23. 6. 2023, Србин у оку освајача

Становници Чачка потврђују предају 1. новембра 1915, машући белим марамама окупаторској војсци (лево), Аустроугарски војник поред крајпуташа Кости Савићевићу из Рашчића код Ивањице, који је погинуо 8. јануара 1915. у Штипу
Фото: Политика, Хинек Долежал „Слике са балканског ратишта”

Стотину година после Великог рата наше Министарство културе омогућило је штампање збирке фотографија непријатељског официра Хинека Долежала из Моравске

Чачак – Мада ратну историју пишу победници, увек је мудро завирити и међу записе настале на другој страни фронта. Тако је ових дана светлост угледала велика збирка фотографија Хинека Долежала „Слике са балканског ратишта”, начињених на овим просторима у годинама Првог светског рата.

Дакле, ни стотину лета није непролазно време за овакву књигу: издавач је Међуопштински историјски архив Чачак (МИА), штампање је омогућило Mинистарство културе Републике Србије, a аутор снимака је, каква реткост, официр освајачке, Србији непријатељске, војске.

Творац фотографија (1880–1938) војничку каријеру завршио је као штабни капетан, а том стазом пошао из занатлијске породице родног Ухерског Брода. Рат је за њега почео у зиму 1914. у Босни, наставио се следеће године западном ивицом Шумадије и новопазарским Санџаком. Јануара 1916. аустроугарска војска и Долежал у њој јуришала је на Ловћен, наставила против Италијана и заузела Скадар и Драч, стигла до Солунског фронта и боја против француске армије. Крај рата дочекао је у Славонској Ораховици, где је премештен маја 1918.

– Алеш Махал, истакнути чешки еколог и екопедагог, недавно нам је донео фотографски дневник свога деде Хинека, умешно увезаних 97 картона са 300 слика. Све време деловања аустроугарске војске на Балкану Хинек је као официр на пословима рачуноводства имао обавезу да фотографски документује и финансијски надокнађује штету начињену од стране војске. Али, осим службених фотографија, бележио је и свакодневни војнички живот у свим његовим тешкоћама, а интересовали су га и обичаји становника – пише у уводној студији књиге њен приређивач професор др Вацлав Штепанек.

Он је био управник Института славистике на Масариковом универзитету у Брну и лектор чешког језика на Београдском универзитету 1996–2002.

– Професор Штепанек је пре четири године боравио у Чачку на научном скупу „Србија 1918.” и тада је постигнут споразум да наша кућа буде издавач ове књиге – каже за „Политику” Лела Павловић, директор МИА Чачак.

Иако је био припадник аустроугарске војске, из фотографија српских и црногорских заробљеника као и из пропратног текста, виде се Хинекове симпатије према „пораженом непријатељу”. На многа места у дневнику уврстио је слике својих „недобровољних домаћина” из којих проистиче да је посебно у Босни, а наравно и у Србији, бирао смештај код српских породица које би за успомену сликао, а од ових чак добијао њихове фотографије које је затим лепио у дневник, описује Штефанек.

Иначе, већ од почетка рата многи аустроугарски заробљеници чешког порекла исказивали су симпатије према Србији. Било да су добровољци или силовољци, укупан број Чеха и Морављана у српској војсци достизао је и 3.000 ратника, међу којима  је било несразмерно више официра него војника.

У славном четничком одреду мајора Војина Поповића (војводе Вука) било је још првих дана војне уписано осамнаест чешких и моравских добровољаца из Београда, од којих су седморица погинула током српске офанзиве на Церу. Најпознатији припадник одреда војводе Вука био је капетан Хуберт Бжезина (ратно име Мирко Поповић), који је с Вуком погинуо у јуришу код села Груништана на обронцима Кајмакчалана. „Који оно добар јунак беше/ на Груничком вису на Камену Црну?/ Три јуриша одби, три поврну,/ и када бомбе чету му сатреше,/ још се рва запламтела ока,/ док не сване сунце са истока/ и заигра по крвопролићу./ Оно беше Мирко Поповићу”, опевао је Хубертову смрт један од српских гуслара у војсци.

– Колекција фотографија Хинека Долежала још један је доказ да се и после стотину година могу наћи драгоцени документи о Првом светском рату. Истовремено, очигледно је његово настојање да својим присуством у српским кућама и појављивањем међу српским становништвом заштити бар оне код којих је кратко боравио – исписује историчар Љубодраг П. Ристић међу корицама „Слика са балканског ратишта”.

Гвозден Оташевић