Политика, 23. 9. 2023, Беле руже и унукина књига на гробу логораша

Музеј Крвавог пута (Blodveimuseet), Рогнан, Норвешка Фото: Политика

Прошле године др Анка Станојчић одала је пошту логорашима који су градили „Крвави пут”, овог лета имала је нови повод да седне у авион за Осло и поново пређе поларни круг

Прошло је 80 година од искрцавања првог транспорта југословенских заробљеника из концентрационих логора у луке Норвешке. Око 95 одсто ових ропских радника били су етнички Срби, преостали проценти припадали су осталим етничким групама Балкана.

Током Другог светског рата Немцима је у окупираној Норвешкој била потребна радна снага за изградњу путева, међу њима и „Крвавог пута”, као и пруга, на северу ове земље, за транспорт трупа и опреме. Немачка Врховна команда је донела одлуку да се из свих концентрационих логора издвоје снажни, млађи мушкарци, способни за рад, и депортују.

У радне логоре у Норвешкој, по подацима норвешког историчара Кнута Фловика Торенсена, послато је 4.049 логораша из тадашње Југославије, углавном Срба. Најмлађи међу њима имао је само 12 година. Њих 2.398 није преживело, међу њима и Никола Сувајџић.

После осам деценија на његов гроб руже је, прошле године, положила унука, примаријус др Анка Станојчић, и тако остварила свој завет, о чему је писала и „Политика”. Припреме за пут у Норвешку, да се поклони сенима свог деде уместо свог оца, који је прерано умро и није могао то да уради, трајале су десет година. Овог лета на пут је кренула с ружама и написаном књигом „Због тебе, тата”. Књига је породична сага, а пре свега, дирљива прича о посети гроба њеног деде Николе Сувајџића, који је скончао у далекој Норвешкој са педесет две године.

Норвежани чувају успомену на страдале

Она пише: „… прешла сам поларни круг да се поклоним свом напаћеном деди. Деди Николи кога су одвели 1941. у Јасеновац, па одатле 1942. у Норвешку да робовски гради ’Крвави пут’. Леденог трећег јануара 1943. смрзао се у логору Осен. То је компликован и скуп пут. Када сам затворила финансијску конструкцију, почела сам са распитивањем о Норвешкој и свим детаљима у вези са путем. Саветима су ми много помогли наши људи који живе у Норвешкој. Моји синови су се побринули за логистичку подршку”.

Депортација логораша је трајала око два месеца, теретним бродовима, возом… Пут докторке Станојчић после осам деценија почео је слетањем у Осло.

– Одатле сам наставила авионом 1.100 километара северније, до луке Буде. Потом сам возом стигла у Рогнан. Ето, данас је могуће из Београда стићи у Рогнан за два дана. Требало је наћи логор, с обзиром на то да је од 30 логора за заробљенике из Југославије, 13 било смештено на северу Норвешке, 13 у средњој Норвешкој, а четири у јужној и југозападној – објашњава.

Тамо су већину посмртних остатака логораша из 26 логора пренели 1953–1955. године у два спомен-гробља која чува и одржава комуна (општина) Салтдал: Ботн и Мухолт. У Рогнану се налази Музеј Крвавог пута, који води директор Ронал Ниста Русанес.

– Задивљена сам посвећеношћу којом Норвежани одржавају спомен-гробља и спомен-обележја, каже ова упорна и предузимљива Београђанка, иначе родом из Макарске.

Крвави пут

Беле руже за невине жртве и воштана свећа донете су из Београда. Сваки корак хронолошки, до детаља бележи унука интернираца јер зна – да не сме да се заборави, јер са заборавом и њен деда и сви мученици с њим, умиру по други пут.

Иначе, у Норвешкој се током целе 2022. године обележавало 80 година од доласка првих српских робова у ову земљу.

– Сви који су били укључени у остваривање мог завета и помогли информацијама или на други начин, добили су на поклон књигу„Због тебе, тата”. У амбасади Републике Србије примио ме је амбасадор Драган Петровић, коме сам поклонила књигу. Узвратио ми је важним штивом на тему логора у Норвешкој, „Варден”. Предложено је да се књига преведе на норвешки језик како би помогла у разумевању и чувању сећања на логораше у Норвешкој. Пријему је присуствовао парох, отац Александар Зељковић. У Рогнану књигу сам предала историчару Улфу Бакеу и добила монографију заузврат.

У Рогнану књигу сам оставила Музеју Крвавог пута, који има важну улогу у чувању сећања. И коначно, један примерак је остао на споменику, на гробљу интернираца у Ботну. То је био главни део мисије ове књиге, закључила је наша саговорница и наговестила наставак.

– На српском гробљу у Ботну (са бар 1657 вечних спавача, могуће 2167) расте само једно дрво и то оскоруше раскошне крошње, поред споменика. Сазнајем да је шездесетих година дрво донето из Србије, детаље ћу истражити – закључује неуморна др Анка Станојчић.

Борбa против „фалсификовања истине”

Крајем августа 2022. београдској публици представљен је документарни филм „Логор смрти у Карашјоку”. Неиспричана прича о страдању српских робова у Другом светском рату, путу за њихово уништење, и онима који су ризиковали своје животе да би им помогли да преживе.

То је био повод да 80 година касније продуцентска кућа из Норвешке, PQX медија и Бранко Димовић Димески, писац који живи и ради у Норвешкој, сниме филм.

– На пројекцији филма упознала сам се са нама добро познатим историчарем Кнутом Фловиком Торесеном, чији су подаци коришћени за филм. То је мајор норвешке војске, који је био у норвешкој јединици мировних снага на Косову и 2004. године и спречио напад Албанаца на српско село Чагравицу код Приштине – потврђује Анка.

Торесен је, такође, током 2012. и 2013 осујетио покушај нелегитимне ревизионистичке снаге у Норвешкој, предвођене неким Хрватима, да направе изложбу о затвореницима који су у Норвешку интернирани с Балкана током Другог светског рата. Био је то покушај да се, иако малобројни, хрватски и муслимански логораши представе као жртве, а Срби из Хрватске као православни Хрвати.

Да би зауставио ту изложбу, Торесен је прибавио спискове затвореника из Норвешког националног архива и у државној служби за ратне гробнице. И доказао да су од 93 до 95 одсто оних који су завршили у логорима у Норвешкој били Срби. Осим тога, 97 одсто затвореника који су умрли у Норвешкој били су Срби.

Крвљу нацртан крст

– Поред пута који су градили логораши у покушају бега 14. 7. 1943. Немци су устрелили Милоша Бањца из села Клековци, код Босанске Дубице. Његов брат Марјан је Милошевом крвљу нацртао крст на стени. Тако је Крвави пут и добио име. Осамдесет година Норвежани црвеном бојом изнова цртају тај крст, у знак поштовања! Прва киша спрала би крв и нико не би знао. Али Норвежани не дозвољавају да се ова крвава жртва заборави и упорно црвеном бојом цртају црвени крст на истој стени – забележила је у својој књизи Анка.

Наводи како је касније сазнала да је исти тај крст расплакао Десанку Максимовић кад га је 1976. године видела и чула његову причу. Села је на стену и на коленима написала песму која је ушла у болни циклус „Песме из Норвешке”.

Жртве поред џелата

На месту логора Ботн налази се немачко гробље: „Немачки војници почивају баш на месту где су мучили интернирце. Формирано је од 1956–1960. преношењем посмртних остатака Немаца с других локација у Норвешкој. Ограђено је сличном каменом оградом као српско. Овде су сахрањена 2.732 немачка војника“.

Сувајџићи

Описујући своје Сувајџиће, Анка бележи: „Баку Мару са четворо деце од две до шеснаест година одвели су 1942. године у логор Стара Градишка. Ту су заувек заспали, на начин који ни најљућем непријатељу не бисмо пожелели. Деду Николу су одвели 1941. у Јасеновац па одатле 1942. у Норвешку да робовски гради „Крвави пут”. Леденог 3. јануара 1943. смрзао се у логору Осен (Усен). Мог тату Душана од 17 година и стрица Младена одвели су у Аустрију на принудни рад. Провели су рат 100 километара један од другога, не знајући за то, а нису ни слутили судбину осталих. Пред крај рата су их пустили…”

Славица Ступарушић