Политика, 24.2.2016, За два окупаторска војника стрељано 27 сељака

Спомен, илустрација Фото: Фонет

Сећање на дан кад је село Горња Стражава у фебруару 1942. године изгубило готово све способне мушке главе

Прокупље – Полагањем венаца и пригодним програмом у Горњој Стражави код Прокупља одата је пошта стрељаним мештанима овога села крајем фебруара 1942. године. Представници борачких организација, месне заједнице и општине подсетили су се првих великих зверстава окупаторске војске у Топлици почетком Другог светског рата.

Као што је познато, почетком 1942. године, с циљем остваривања плана велике Бугарске, који није успео у Великом рату, немачку окупаторску војску на југу Србије и делу Космета, заменила је бугарска војска. У Топлици она је одмах почела са хапшењем и стрељањем свих „сумњивих“ лица, као одмазда за Топлички устанак 1917. године. Пошто је побила, похапсила и предала у немачке концентрационе логоре виђеније људе у Прокупљу, међу којима чак и ученике гимназије, бугарска војска је кренула у села и планине да јури „шумкаџије“, како су звали све оне који нису пристали на ропство.

Тако је једна потерна колона бугарске војске кренула ка Јастрепцу, где је деловао Топлички партизански одред. Међутим, на излазу из села Горња Стражава, претходницу је сачекала партизанска заседа, која је припуцала на челно обезбеђење које су чинила три војника на коњима. Један је од њих одмах је пао мртав, други је рањен, а трећи је успео да се врати назад.

После овога догађаја, бугарска окупаторска војска је блокирала село и на пут извела све његове становнике, од деце до жена и стараца. Одабрали су 35 мушкараца који су им се чинили најснажнијим и постројили на ивицу пута. А онда су по њима распалили рафалима. Докле је ишло то зверство, најбоље је описао Слободан Несторовић, хроничар Прокупља и дугогодишњи уредник у „Политици“. Он у књизи „Под Хисаром“ пише да је после испаљених рафала на недужне сељаке, бугарски „старша” викнуо: „Ко је остао жив нек устане и иде кући!“ То је била цинична варка, јер сви који су устали, били су одмах дотучени.

Живи су остали само старији људи који су схватили бугарску подвалу, примењивану и у претходном рату. Њих осморо се притајило и с првим мраком, иако рањени, успели су да се извуку и сакрију.

Горња Стражава је тада била мало место, тако да је страдање 27 њених становника, практично оставило село без способних људи за рад, а многе куће и без иједне мушке главе.

Мирослав Величковић из Општинског одбора Субнора рекао је да овај „први масакр недужних сељака у Топлици мора да се памти и њихова жртва да се вечно помиње, јер су дали животе за своје село и своју Србију“. Мештани су овде подигли заједнички споменик са именима свих стрељаних и уредно га одржавају.

Д. Борисављевић