Страхиња Бан Нушић (1985-1915), питомац Ђачког батаљона Скопског војног училишта, један од 1300 каплара Фото: Време, 1929, НБС
„Зовем се Страхиња Нушић. Свршени сам матурант, рођен у Београду. Породица ми станује у Скопљу, Кумановска улица број 1. Молим да извести моју породицу где сам погинуо, кад и на ком месту сам сахрањен. У напред благодаран.” На полеђини коверте у ком је писмо нађено, стајало је „да се ово писмо неизоставно преда адресату”, а тај беше отац му, Бранислав Нушић.
У том тренутку Страхиња има 19 година и борац је Скопског ђачког батаљона, оног упамћеног као 1.300 каплара, све самих голобрадих момака, из школских клупа отишлих у бој. И нису помогли сви „гласови разума” да се у рат не враћа након рањавања ноге у борбама на Дунаву код Пожаревца и лечења у Скопљу. Није помогло ни преклињање мајке Даринке, породичног пријатеља др Светозара Пешића, члана војне лекарске комисије, која је покушала да да карактеристику – неспособан за борбу. Страхиња, остало је упамћено, за то није хтео ни да чује и од повратка у батаљон није одустајао: „Не верујем у налаз и захтевам одмах другу комисију.”
Али ни мајка није одустајала, те успева да наговори мужа да оде у Крагујевац, у Врховну команду и међу високим официрима нађе пријатеље који ће се постарати за безбедност његовог сина. Случај је хтео да Нушић наиђе на самог регента Александра, који га позива на ручак и ту га упита: „Треба ли вам нешто, Нушићу”, а овај му одговори: „Хвала. Не.” А кад се вратио у Скопље, жени је морао да призна: „Могао сам да га извучем и нисам могао”. Тако Страхиња бива враћен на фронт, у ров, из ког се неће вратити. Гине 15. септембра 1915, у Колубарској бици, са два писма у џепу.
Оно друго, опроштајно, сигуран да ће погинути, наменио је оцу: „Драги Аго, не жали за мене. Ја сам био на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно послужити, али таква је судбина. Деда, мама и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави. Твој син Бан”, поручује син славног писца, упамћен као амбициозан, склон техници и уметности, младалачки темпераментан, идеалиста, али и велики патриота, који име доби по јунaку српске књижевности – Бановић Страхињи.
Вест о смрти јединца сустигла је Нушића у Скопљу, на месту управника позоришта и сасвим га сломила, па исписује „Деветсто петнаеста – трагедија једног народа”, коју отвара посветом: „Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова, бележи ти отац гроб”, а бележи и најупечатљивије судбине и тренутке којима је сведочио, када се и сам са српском војском повлачио према Албанији, „у спомен страдалима и за наук будућим генерацијама”…
„Нисам ни слутио да су та деца (регрути) на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске, где ће умирати од глади и зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрелу влат… Нисам ни слутио да ће од 40.000 српске деце, за месец дана 36.000 наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине, просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо…”
Олга Јанковић
