![Грделички мост са спомен обележјем By Petar Milošević (Own work) [CC BY-SA 3.0 (http://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0)], via Wikimedia Commons, са дозволом аутора](http://www.srpski-memorijal.rs/wp-content/uploads/2017/03/grdelicka-klisura-sa-spomen-obelezjem-f-vikimedija-petar-milosevic.jpg "Грделички мост са спомен обележјем By Petar Milošević (Own work) [CC BY-SA 3.0 (http://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0)], via Wikimedia Commons, са дозволом аутора")
Грделички мост са спомен обележјем By Petar Milošević (Own work) [CC BY-SA 3.0 (http://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0)], via Wikimedia Commons, са дозволом аутора
Ниш – Возите, и само пазите када сте на мостовима. Ову реченицу коју су чули на железничкој станици у Врању на почетку бомбардовања Србије и СР Југославије 1999. године, а коју је изговорио тадашњи отправник возова на врањској железничкој станици крајем марта те године, Горан Микић и Бобан Костић никада неће заборавити. Сетили су се те реченице и 12. априла, на други дан Ускрса с пролећа пре 18 година. Њих двојица били су машиновође воза који су на мосту преко Јужне Мораве у Грделичкој клисури погодили НАТО авиони. Били су у локомотиви железничке композиције која је спржена ракетама и само пуком срећом су преживели. И данас, после како кажу много година, сећају се сваког детаља трагичног догађаја на други дан Васкрса тог пролећа у Србији под бомбама.
– Кренули смо из Ниша за Скопље, односно до Табановаца, на српско-македонској граници докле смо уобичајено возили. Било је исто онако као и у свим приликама раније. Имали смо радну обавезу, ништа није слутило на несрећу. Пошли смо да превеземо путнике… Ми смо кумови. Били смо увек скоро нераздвојан пар машиновођа јер се знамо у душу. Нас двојица били смо цимери у школи, касније смо заједно служили војску у Зајечару. Заједно смо се и запослили у нишком железничком чвору, оженили исте године медицинским сестрама. Тврдим да ништа није случајно. Ретко када смо се раздвајали у локомотиви… Био је рат, није се много водило рачуна о броју путника, најважније је било да се сви безбедно превезу до крајњег одредишта. Зато се ни дан-данас не зна колико је људи било у возу – причају Горан и Бобан.
– Читао сам недавно како су две ракете погодиле тога дана воз на мосту у клисури. Ипак, није било тако. Када смо били на мосту преко Јужне Мораве прва ракета је погодила други вагон нашег воза и локомотива је буквално поскочила и одвојила се од остатка композиције и наставила кретање. Уследила је друга експлозија и друга ракета погодила је друмски мост на реци на магистралном путу који такође пролази кроз клисуру и који пролази изнад пруге. Одмах потом наредна авио-ракета погодила је трећи вагон наше композиције, а четврта поново мост на ауто-путу… Када су авиони одлетели ми смо са локомотивом и првим вагоном били око 80 метара напред ван моста – испричао нам је Бобан Костић.
Бобан је тога дана био машиновођа, Горан помоћник:
– Ја једини нисам задобио никакве повреде тога дана. Не знам, али заобишла ме је несрећа. Горан јесте. Погодио га је гелер у ногу. И, морам да кажем, није нам то био први сусрет са авионима и бомбама. Ватрено крштење имали смо десетак дана раније када смо са железничке станице у Врању, када је овај град био мета авионских напада, кренули за Ниш. Тада нам је отправник послова и рекао да се пазимо на мостовима – каже Бобан.
У возу у Грделичкој клисури, каже Горан Микић, кондуктер је тврдио да је било више од 50 путника:
– После правог масакра пронађено је девет лешева и делови још четири људска тела, а многи се и данас воде као нестали. Памтим да је кондуктер испричао и да је у возу било и деце, а тога дана касно по подне јављено је на радију и телевизији да је у лесковачку болницу пребачено 16 тешко страдалих и повређених – рекао нам је Горан.
Горан Микић памти и не заборавља још један, како каже, посебан детаљ:
– Био сам повређен и гелер величине нокта ме је погодио у бутину. И данас је ту, на истом месту. Али, када сам превезен до болнице у Лесковцу, збринуо ме је, да не верујете, лекар специјалиста – гинеколог. Човек се ту нашао и у хируршкој сали, када сам допремљен у болницу зашио ми је ране.
Горан Микић и Бобан Костић више нису за управљачем локомотива. И даље су на железници, раде заједно на железничкој станици Црвени крст у Нишу, као надзорници локомотива. Ипак, раздвојени су новом организацијом на Железницама Србије – Бобан је у „Србија карго”, а Горан у „Србија возу”. Ипак, раде заједно и у истој фирми, под истим кровом. Још само једна разлика је „породична” – Бобан има два сина, а Горан сина и кћер.
Горан каже да је после трагедије пре 18 година услишена њихова молба да више не управљају локомотивом и одлучан је да никада више не седне за командну таблу. Бобан, који потиче из железничке породице (отац и деде су му били железничари, а брат Дејан је активан машиновођа), ипак има дилему:
– Нисам доскора размишљао о томе, али како време пролази све ми се чешће враћа жеља да седнем поново… Не знам видећу – каже са скривеним осмехом.
Прошло је 18 година од пролећа 1999. и страдања СР Југославије и Србије у НАТО агресији. Памте се „обичне” и касетне бомбе, ракете, пројектили, рушења и страдања. Ниш, највише пута бомбардован и са највећим бројем цивилних жртава у 78 дана агресије, Алексинац, који је због страдања као „колатерална штета” добио назив „српска Хирошима”, Сурдулица, цео југ Србије и наша земља не заборављају.
Као ни Горан Микић и Бобан Костић, машиновође уништеног воза у злочиначком масакру 12. априла 1999. у Грделичкој клисури. Преживели су, а данас ће, као и сваке претходне године, бити на месту несреће. Да се сете невоље, да се не забораве погинули.
– Било је страшно и трагично и – не поновило се. Пакао је на мостове слетео с неба. Страдали заслужују да их не заборавимо – углас рекоше за „Политику” Бобан Костић и Горан Микић.
Тома Тодоровић
