Политика, 24. 5. 2021, Знали смо за шта се боримо [Ажурирано]

Витор Кнежевић Фото: Ратни поменик, Политика

ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Витор Кнежевић из села Мушвете у општини Чајетина, са братом Светозаром, од своје девете године, оста сироче. Врло ранo су, по казивању породице, забележеном у „Ратном поменику”, завршили занате. Светозар дунђерски, а јунак ове приче поста један од најбољих шнајдера у свом крају, познат по изради зубуна, копорана и женских прслука извезених гајтанима и срмом.

Још 1910. позван је Витор у војску као артиљеријски кадровац, постаје нишанџија на топу и поднаредник. У иниформи остаје и за Балканских ратова и Првом светском, све до краја, пуних осам и по година. Борио се у редовима Дринске дивизије првог позива и прошао све голготе њеног ратног пута. Газио је Албанију, стигао на острво Крф, а касније учествовао и у пробоју Солунског фронта и даљем ослобађању земље од непријатеља. Био је изванредан нишанџија на топу у својој батерији. То је доказао најбољим резултатима и када је долазила француска војна делегација да провери спремност наших ратника, па добио и похвалу.

„Први светски рат тек беше почео, када дође до наше јединице Француска комисија за оцену способности наше високобрдске тешке артиљерије. Мене изабраше и поведоше до полигона. Гашђале су се три коте на различитој даљини, а мете биле лежеће, клечеће и стојеће. Пажљиво сам намештао добијене координате на топу и онда је одјекнуо први плотун, а за њим још два.

Један Француз ми потом приђе са нашим преводиоцем и упита знам ли како сам гађао и шта сам погодио. Рекао сам, резултате не знам, али сам гађао по координатама које сте ми дали. „Стојеће мете су све посечене на пола, клечеће немају ниједну главу, а лежеће, у рововима готово да нису ни пронашли, само неке парчиће”. Ово рекавши, пружи руку Витору, чврсто стеже, а потом му на груди окачи орден Француског крста. Много би простора требало да се опишу све борбе, бележи „Поменик”, али сведочи ордење које је по заслугама добијао ‒ једно је и Златна медаља Милош Обилић за храброст и заслуге у бици на Кајмакчалану. Ту изгуби у борби брата Светозара, па још већом жестином и прецизношћу удари по непријатељу.

„Битка на Кајмакчалану је била на прекретници. Наш артиљеријски положај имао је три топа. Били смо исцрпљени, када уочисмо озбиљан преокрет на нашу штету. Непријатељ је силовито јуришао, уз многе губитке, али се и без заустављања приближавао нашим рововима. Пуцали смо из топова већ сат времена, а није дало резултате. У свом метежу, понављао сам у себи издржаћемо, а тад се зачуло громогласо командовање наредника: „Картеч, пуцајте картеч!” Цев топа сам оборио готово равно са тлом на домет 400 метара и помоћницима викнуо да брже додају гранате. Постигли смо брзину испаљивања од шест у минути, иако је максимално било три, и већ након пар минута, цев се усијала, претећи да почне да се криви. Гелери су сејали пустош, летели једва неколико метара изнад наше војске. Облак прашине покрио све, а ја сам само Бога молио да се цев не искриви и да издржи још који плотун. Тада се зачуло: ’Обустави паљбу.’Кајмакчалан је заузет, а већ наредног дана, моје груди је украсио још један орден за храброст. Тако вам је то било, лако није никако, али знали смо за шта се боримо”, причао је Витор Кнежевић.

По свршетку рата Витор долази кући жив и здрав, мада је више пута био контузован, а парче гелера донео у нози, које је по сведочењу породице, „могло споља да се види и опипа, али га није дирао и одживео је остатак живота с тим, јер му није сметало”. Умире 1968. године и бива сахрањен на сеоском гробљу, где има заједнички споменик са братом Светозаром, што му синови подигоше. Породица чува његово оредње -‒ Златни орден за храброст Милоша Обилића, Споменицу 1913 краљ Петар Први, Споменица 1912. освећено Косово, Споменица 1914‒1918, Француски ратни крст 1914‒1918. Сачували су Кнежевићи и повељу Албанске споменице 1915. и слику краља Александра као поклон са посветом „Свом ратном другу” уз лични потпис краља.

Олга Јанковић

Политика, 8. 7. 22021, Успомена на оца

Петнаестак дана сам трагао за „Политиком” од 22. маја. Нисам успео да пронађем тај број који ми је много значио. У њему су били објављени текст о мом покојном оцу и његова фотографија. За то сам касније сазнао од пријатеља који су текст прочитали у електронском издању 24. маја. Био сам већ изгубио наду, а онда сам се сетио да пишем редакцији „Политике” да ми, ако је могуће, пошаљу тај број. Нисам мислио да ће се неко мучити због те ситнице, али вредело је покушати.

Какви су били моје изненађење и радост кад ми је поштар донео жељени број „Политике”, лепо упакован у велики коверат. Мојој срећи није било краја.

Зато овим путем захваљујем редакцији „Политике” и немам довољно речи хвале колико заслужују. Захвалио бих и аутору текста о мом оцу, новинарки Олги Јанковић.

Не знам како је дошло до тога да је уз текст и фотографију приказано и ордење, пет комада, где недостаје још један – чувени француски Ратни крст, који је мом оцу био посебно драг.

Биће можда многима чудно што се неки син толико обрадовао што је нешто објављено у новинама о његовом оцу. Али ово је с разлогом.

Док је био жив, нико га није помињао. Ондашње власти су га чак и прогањале што се борио за краља и отаџбину, а Тита није прихватао. Када је с прикупљеном документацијом затражио пензију, речено му је: „Ти не можеш и нећеш добити никакве пензије.” Имао је он доста радног стажа из више радних организација. Радио је у руднику магнезита више година. Имао је стажа и у пољопривредном добру „Панчевачки рит”. Годинама је радио и у фабрици шећера на Чукарици као чиновник. Било је ту још неких фирми, али му то нису признавали говорећи да му стаж није повезан. А што се тиче ратовања и што је дуже од осам година провео у униформи, то нико није признавао.

За ордење и споменице које је имао речено му је – од кога их је добио, нека од њега тражи и пензију.

Остарио је па више није могао ни да ради. Помоћи никакве није имао. Умро је заборављен од свих у великом сиромаштву.

Ето због чега осећам радост да га се неко ипак сетио иако је од његове смрти прошло више од педесет година и због чега још једном захваљујем редакцији „Политике”.

Радивоје Кнежевић,
Ужице