Политика, 25. 1 – 2. 2, Бранилац дисидената и борац за слободу адвокатуре – Кућа у којој живи дух српских мученика

Адвокат Слободан Суботић Фото: Политика, породична архива Суботић Хомен

Навршило се 50 година од смрти адвоката Слободана Суботића, некадашњег председника АКС, који је својим делима задужио ову професију и српски народ

Само неуки, неразумни људи – вели наш нобеловац Иво Андрић – могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио, осећао и радио нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо.

– Историја српске адвокатуре је низ прегалничких, храбрих и каткад страдалничких подухвата који су се низали један за другим у изазовним тренуцима. Тако се низала ниска наших сталешких бисера који су задужили професију и народ, а остали су заборављени, потрти, скрајнути, занемарени. Један од њих који је био лучоноша демократског духа и слободне мисли, личност благе нарави и господствених манира, а непоколебљив у својим идеолошким убеђењима и неустрашив у својој друштвеној и професионалној борби због које је и на функцији председника Адвокатске коморе Србије хапшен, био је Слободан Суботић – каже Душан Братић, члан Управног одбора Адвокатске коморе Србије (АКС), поводом 50 година од смрти једног од великана југословенске и српске адвокатуре.

Суботић је рођен 1908. године у Босанској Градишки у свештеничкој породици. Његовог оца Душана аустроугарске власти су, као члана националних организација, осудиле у Бањалуци као велеиздајника. Слободан зато није имао право да иде у школу, па је мајка њега и брата поучавала код куће. После Првог светског рата завршио је нижу гимназију у Бањалуци и Земуну, а затим је у Четвртој мушкој гимназији у Београду матурирао 1927. године. Исте године уписао је Правни факултет у Београду и дипломирао 1933. године. Затим се запослио као адвокатски приправник, а 1939. отворио је своју адвокатску канцеларију.

Почетком Другог светског рата његовог оца убиле су усташе, па се придружује покрету отпора, помагању избеглицама и лечењу рањеника. Гестапо га хапси 1942. године и заједно са братом пребацује у логор на Бањици, где су мучени и саслушавани. Суботић је затим одведен у нацистички логор Матхаузен, где је остао све до ослобођења 1945. године.

Председништво АКС је 31. октобра 1992. године донело одлуку о његовој рехабилитацији и посмртно му доделило златну плакету за изузетан допринос развоју адвокатуре, а евокацију је одржао адвокат Вељко Губерина. Славни доајен професије оценио је тада да је најзначајнија заслуга Слободана Суботића у периоду од 1954. године, када је власт одлучила да адвокатуру подвргне јачој контроли увођењем својих људи у коморске органе.

Намера власти је била да уведе своје људе, који би разбили адвокатуру и ставили је под државну управу. Управо је Суботић на основу деценијски стеченог адвокатског угледа нашао заједнички језик са тим људима и успео да сачува независност адвокатуре.

– Његовом делатношћу постигнут је углед наше адвокатуре у међународној Унији адвоката, чиме је подигнут и углед наше земље на међународном плану. После Другог светског рада адвокатура је сматрана реакционарском, дисидентском у односу на постојећи систем. У њу су улазили по наредби из управних органа и државне безбедности да би ојачали малобројне чланове комунистичке партије у нашој професији – наводи Братић.

Међутим, како је рекао Губерина у својој евокацији, крајем шездесетих година адвокатура Србије достигла је значај који је требало да има. Породична и политичка опредељења, с обзиром на то да му је отац прота Душан Суботић, радикал, који је био народни посланик од 1919. до 1939. године до распуштања скупштине, утицала је да Слободан Суботић постане адвокат оних са којима се режим немилосрдно разрачунавао.

Тако је постао бранилац у политичким процесима и нашао се у групи са адвокатима Николом Ђоновићем и Драгићем Јоксимовићем, који су по службеној дужности постављени да бране у процесу против генерала Драгољуба Михаиловића. Одређен је за адвоката Бошка Павловића, Милана Гавриловића и Радоја Кнежевића. Био је то најзначајнији процес на почетку нове власти и пратила га је целокупна светска јавност. Велику пажњу у то време изазвало је суђење групи младих, у штампи названих „Бели орлови”, пред београдским Окружним судом, 1947. године.

– После одбрана у процесима Драгољубу Михаиловићу и против „Белих орлова”, власти су га ухапсиле 1949. године. Био је заточен годину дана без икаквог процесуирања и решења – додаје адвокат Братић.

Остала је запамћена Суботићева одбрана Милутина Поповића из Села Доње Бориње, који је био оптужен да је убио Славојку Петровић и Станимира Којића. Милутин је био оглашен кривим и осуђен на смртну казну, док је његов адвокат веровао да је невин. Написао је жалбу и на 40 страна образложио зашто је пресуда незаконита. Потом је Врховни суд усвојио његову жалбу и Милутин је ослобођен.

Посебну помоћ као бранилац пружио је комунистима који су били прогоњени за време Информбироа. Кроз те процесе исказао је дубоку приврженост професионалној етици и поштовању закона, не водећи рачуна да ли се неком замера, а нарочито не владајућим круговима. Због тога је власт одлучила да се коначно са њим обрачуна. Пандам догађајима у Хрватској и националистичком масовном покрету познатом као Маспок, Титова власт сумњала је да постоји нешто слично и у Србији, па је наређено да се похапсе интелектуалци. Међу њима се нашао и адвокат Слободан Суботић.

Говорећи у скупштини као представник адвоката у Већу народа, када се дискутовало о уставним амандманима, исказао је мишљење да Србија, после два добијена рата, предложеним амандманима губи своју државност на Косову и Метохији. Прилика за обрачун власти са Слободаном Суботићем пружила се и у случају забрањене књиге „Крајина и крајишници” од др Јована Зубовића. Због иступања у том предмету ухапшен је и оптужен за непријатељску пропаганду. Поред изванредне одбране колеге Драгослава Трнинића, осуђен је на казну затвора од 14 месеци, коју је издржао у КП дому Забела. После изласка из затвора 1975. године убрзо је преминуо.

Адвокатска канцеларија Слободана Суботића, основана 7. децембра 1939. Године, постоји и данас захваљујући његовом потомству – ћерки Душанки Суботић Хомен, унуцима Слободану Хомену, Ненаду Константиновићу и унуци Јелени Хомен Тасић.

Одбранио последњу Његошеву жељу

Суботић је бранио и оне који су га прогањали. Био је бранилац Милована Ђиласа, који је десетак година био четврти у комунистичкој хијерархији а 70-их година прошлог века постао главни дисидент. Врхунац каријере, како је сам говорио, било је заступање Црногорско-приморске митрополије у борби за очување Његошеве капеле на Ловћену односно борба за поштовање последње Његошеве жеље у погледу његовог вечног пребивалишта.

Протојереј Душан Суботић Фото: Глас Српске

Кућа у којој живи дух српских мученика

Изградио ју је прота Душан Суботић, кога су усташе погубиле 1941, заједно са владиком бањалучким Платоном, а у њој је рођен његов син Слободан, српски адвокат, политичар и заточеник

Парохијска кућа у лијевчанском селу Ламинци, грађена по истом пројекту као и родна кућа Николе Тесле у Смиљану у Лици, уз одобрење аустријских власти, представља јединствен споменик у овом делу Републике Српске. Осим духовних вредности, она има значајну историјску улогу. Изградио је 1909. године протa Душан Суботић, вођа Срба у овом крају, оснивач Друштва „Побратимство”, посланик у Скупштини Kраљевине Југославије у три мандата. У истој кући, 8. августа 1908. године, рођен је Душанов син Слободан, српски адвокат, политичар и логораш на Бањици и у Маутхаузену, кажњеник у време монархије али и Титове Југославије.

Душан Суботић је рођен 11. фебруара 1884. године у тадашњој Босанској Градишки, од оца Јована, свештеника, и мајке Марије. Богословију је завршио у Рељеву код Сарајева. За ђакона је рукоположен 29. јануара 1906. Године, а за презвитера 30. јануара исте године. Дошавши у село Ламинце, где је 1906. године распоређен у службу, тада млади прото Суботић, није имао парохијски стан, па већ исте године почиње градњу куће.

„Овде је са попадијом Анком Параксадић, пореклом из Сремске Митровице, савио своје породично гнездо,” каже теолог Дарио Дринић, који је темељито истражио живот, деловање и страдалништво свештеничке породице Суботић. У овој кући, у Ламинцима, рођена су три Душанова сина, Бранислав, Слободан и Јован, а касније, после преласка на службу у Градишку, син Војислав и кћерка Невенка. Током службе у Ламинцима, борио се за економско организовање и оснаживање села, оснивајући српске земљорадничке задруге, тежачке читаонице и соколске чете. После пензионисања његовог оца Јована, свештеника у тадашњој Босанској Градишки, Душан је 1912. године постао очев наследник. За архијерејског намесника босанскоградишког постављен је решењем митрополита Василија 15. априла 1935. године. Ипак, Ламинце није одагнао из срца него се овом месту увек враћао. То потврђује и пријатељство са потоњим парохом ламиначким Миланом Kљајићем. Прота Душан Суботић је 1940. године освештао темеље Храма Светог пророка Илије, годину пред мученичку смрт.

Градишка: Откривена биста проте Душана Суботића Фото: СРНА

Аустријске власти су проту Суботића 1914. године, због његовог истакнутог просветно-културног рада, који је одисао прекаљеним српством и славенством, осудиле на 14 година робије. Две године касније оптужен је и осуђен у Велеиздајничком процесу у Бањалуци, а казну је издржавао у Зеници. Прогони и оптужбе још више су учврстили протин углед у српском народу, који га је 1920. изабрао за посланика у Скупштини Kраљевине Југославије. До Другог светског рата, још два пута је биран за посланика. Одликован је Орденом Белог орла трећег степена, Орденом Светог Саве другог, трећег, четвртог и петог степена.

Kада је избио Други светски рат, проту Суботића су 1941. године у Градишци, ухапсиле усташе. Заточен је у злогласној кули у Старој Градишци, а потом одведен у Бањалуку, у тврђаву Kастел, где је данима мучен. Заједно са бањалучким владиком Платоном ликвидиран је у ноћи између 5. и 6. маја 1941. године. Њихова измрцварена тела пронађена су у реци Врбањи, 23. маја исте године. Прота је, у овом насељу код Бањалуке привремено покопан, а 3. маја 1946. године, ексхумиран и пренесен у породичну гробницу у Брестовчини код Градишке, где и сада почива.

Слободан Суботић, Душанов син, студирао је право у Београду и постао угледан адвокат. Политиком се почео бавити у студентским данима, због чега је затваран у време монархије, али и Титове Југославије, а хапсила га је и НДХ. У време Другог светског рата, четири године провео је у немачким логорима. Био је први поратни председник Адвокатске коморе Србије и Црне Горе.

Више пута је хапшен. Први пут 29. децембра 1971. године, под сумњом за кривично дело непријатељске пропаганде. Суштина је у његовом залагању за бољи статус Срба у Хрватској. У летку који је полиција пронашла у његовој канцеларији, у Улици Вука Kараџића 8, некада Kраља Милана 26, наведен је предлог да се српски крајеви из Хрватске, Далмације, Словеније ставе под контролу Уједињених нација. Пред судовима у Србији борио се и против забране књига „Kрајина и Kрајишници” и „Срби у прошлости”, које су указивале на угроженост Срба на том подручју и наговештавале догађаје у Хрватској 1971. године, такозвано хрватско прољеће или масовни покрет (маспок). Године 1972. осуђен је на 14 месеци затвора, опет под оптужбом за непријатељску пропаганду. Тадашња власт, очигледно му није опростила што је био део тима одбране на суђењу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Равногорског покрета, а касније и члан адвокатског тима одбране Милована Ђиласа, у рату блиског сарадника Јосипа Броза Тита, а после рата једног од најпознатијих светских дисидената.

Слободан Суботић је умро 23. јануара 1975. године, не дочекавши своју рехабилитацију од стране Адвокатске коморе Србије 1992. године, која му је доделила и орден. Документе, признања, новинске чланке и породичне албуме, у адвокатској канцеларији у Београду, коју је наследила од оца, чува Слободанова кћерка, а Душанова унука Душанка Суботић Хомен, која је име добила по деди. Она је недавно посетила кућу коју је изградио деда Душан, а у њој рођен отац Слободан.

„Дубоко сам дирнута, што први пут видим и упознајем нешто, што ми толике године није било познато, а толико важно. Овде осећам блискост са дедом Душаном, којег нисам упознала, јер сам рођена 1946. године, а он убијен 1941. године. Овде живе успомене мога оца. Емотивно сам веома потресена,” изјавила је Душанка. Покренута је иницијатива да се овај објекат, као аустроугарски типски пројекат парохијских кућа, обнови у духу времена.

Испред знамените куће у Ламинцима, Душанка је казала да свака српска породица има неку причу, мање или више страшну. „Породица Суботић, има једну од најстрашнијих. Они су се у Милошево Брдо доселили, бежећи од Турака из Леденица у Боки Которској. И овде су поднели велику жртву, борећи се за српски народ. Потомцима су оставили сведочанство на своје велико и страшно страдање,” казала нам је Душанка.

Филм „Градишки прото” и биста у парку

У Градишци је, у продукцији Завичајног музеја, снимљен документарно-играни филм „Градишки прото” о Душану Суботићу, у којем лик овог духовника тумачи Ђорђе Марковић, глумац из Бањалуке. Суботићева биста, испред које народ полаже цвеће и пали свеће, подигнута је 5. маја 2018. године, у Парку слободе, на дан његове смрти.

 
Доротеа Чарнић, Милан Пилиповић, специјално за „Политику”