Политика, 26. 3. 2024, Сећање на Бранка Ћопића

Бранко Ђопић Илустрација: Политика, Божидар Јакац

Бивши новинар „Студија Б“ Момчило Срећковић Моци као сведок самоубиства великог писца испричао је својевремено за „Магазин“ шта се дешавало тог кобног 26. марта 1984 године

Момчило Срећковић Моци, некадашњи новинар „Студија Б“ који је преминуо пре две године у свом родном Забрежју код Обреновца, био је добар познавалац великог писца. Захваљујући Ћопићу упознао је много познатих личности: Десанку Максимовић, Душка Радовића, Мићу Орловића, Ружицу Сокић…

О сваком је својој бележници забележио по неку анегдоту, нешто занимљиво и необично што су му испричали. Ипак пријатељство са Бранком Ћопићем код кога је као дете и становао превазишло је сва остала, а о многим детаљима, па и оном трагичном када је писац сконачао свој живот причао је за „Магазин“ пре четири године. До детаља је описао разговор са великим писцем и начин на који је скочио са савског моста.

На вратима написано да га Тито неће ухапсити

Срећковић је Бранка Ћопића упознао 14. јула 1962. године и од тада су постали и више од пријатеља, као отац и син. Доста је дана провео у кући Бранка и Богданке Цице Ћопић који су га родитељски саветовали и о њему бринули. Моци се сећа и шта му је у појединим тренуцима причао чувени писац, са чим се суочавао, шта га је тиштило.

О Ћопићу је Пуриша Ђорђевић пре неколико година снимио документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“. Редитељ је њиме желео да се одужи славном писцу јер је мотиве за своје филмове често налазио у Ћопићевој литератури. У том филму један од главних приповедача о Ћопићу био је Моци који је говорио о свом добротвору.

Оно што је најтеже нашем саговорнику је дан који је провео са популарним писцем када је извршио самоубиство са Бранковог моста. Био је понедељак 26. март 1984. године.

Не знам зашто је баш мене одредио да будем сведок његовог самоубиства. Били смо заједно на мосту када се бацио, пре тога смо дуго шетали и причали, нисам ни слутио шта ће се десити. Био сам на послу у Обреновцу када ме је звао да хитно дођем у Београд. Кад сам стигао Богданка ми је рекла да је Бранко пре подне био код лекара и да је у депресији. У то време око 16 часова кад сам стигао седео је у Пионирском парку, каже Срећковић.

Заједно су отишли до Теразија, а Бранко је по Моцијевом казивању отворио душу и причао, причао. „…јаране мој, нешто ми се неда, чини ми се да полако задњих година затварам дућан. Напишем понешто, неку сатиричну ствар, али то је нередовно и несистематично, говoрио је Ћопић и рекао том приликом да су му најдража животна дела „Башта сљезове боје“, „Николетина Бурсаћ“, и „Осма офанзива“.

Срећковић бележи шта му је Ћопић рекао док су у башти хотела „Москва“ пiли „кокту“. „…Јаране мој, давно је иза мене остало детињство, покисло и тужно, пуно украдених и недосањаних бајки…Текле су године, а на моје наивне слике људи и догађаја стала је да се навлачи магла и студен…Упали су туђински вуци, плануло је село.“

Пошли су према Зеленом венцу и, према улици и мосту Бранка Радичевића који се тада звао мост „Братства и јединства“.

Бранко је причао као навијен, нисам стигао све да запамтим, али ми је остало у сећању да је поменуо долазак у Београд и да је баш ту испод моста преспавао. Тај мост је моја судбина, и то ми је рекао, каже Моци.

Док је показивао клупу на којој је преспавао прву ноћ у Београду испала му је футрола са наочарима доле на плочник. Момчило је сишао степеницама да их узме, али када се вратио Бранко је већ био далеко одмакао на новобеоградску страну. Журио је да га стигне, дозивао, али када му се приближио Ћопић је пришао металној огради и стрмоглавио се преко ње, пао је на плочник поред леве обале реке.

– Био је то за мене страховит шок, отрчао сам низ степенице, није давао знаке живота, затворио сам му очи, и питао се зашто баш ја, зашто је мене изабрао да будем сведок његових последњих речи и онога што је урадио, каже Момчило Сречковић, за кога је ово болна епизода због велике захвалности коју гаји према великом писцу.

Као сведок сећа се да је морао да да исказ у полицији, питали су га да ли је гурнуо Бранка, зашто га није спречио да скочи, али сваку сумњу развејао је долазак супруге Богданке у станицу полиције са Ћопићевим опроштајним писмом које се завршава добро познатим речима „Збогом лепи и страшни животе“

Бранко Ћопић је много пропатио од комунистичких властодржаца, прогонили су га и Тито и Ђилас, Моша Пијаде, и многи други, а било му је болно што су се против њега сврстали колеге књижевници Душан Поповић, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Ото Бихаљи, Милорад Панић–Суреп, Густав Крклец…. Најнегативнији одјек имале су његове хумореске „Јеретичка прича“ и „Ко с ђаволом тикве сади“. Чак су га и пријатељи избегавали, бежали од њега као да је туберколозан., нико није желео да буде у његовом друштву.

– А ја уморан од свих сатира на рачун ситних буржуја, религије, попова, црквењака, хоџа, нисам хтео да затворим очи ни пред социјалним и политичким појавама у Новој Југославији, говорио је Ћопић.

У „Клубу књижевника“ нико није смео да седне поред њега, па се Бранко јако изенадио када му је једном приликом пришао и сео поред њега Иво Андрић. Наш нобеловац га је посаветовао да се окане хуморески, и да пише романе. Њих, каже, Андрић, ионако нико не чита. Још је и опсовао том приликом што је Ћопића јако изненадило, никада није чуо да Андрић псује. Бранко га је послушао и написао роман „Глуви барут“, али ни он се није уклопио у тадашњу идеологију, опет је уследио партијски „топли зец“.

Био је то тежак психолошки ударац на њега, али га није напуштао ведар дух. Кад је искључен из Партије 1960. године шеретски се обратио присутнима и рекао да му домови културе масовно отказују гостовања јер се сале крече, па је упитао сад већ бивше партијске колеге да ли знају докле ће се домови кречити.

Пуно згода, анегдота али и болних искустава у животу, који је баш како га је и описао био „леп и страшан“.

„Бележи јаране мој, ово је исповест верном пријатељу, знам да остајеш са мном до самог краја..“ , сећа се Моци речи које му је упутио славни писац.

 
Драгољуб Стевановић