Политика, 26. 9. 2023, Саво Штрбац: Бранка и њена деца

Деца, илустрација Фото: интернет, Зелена учионица

Пре неколико дана Бранка је добила решење из Градског уреда за социјалну заштиту, здравство, бранитеље и особе с инвалидитетом Града Загреба којим се “одбија са захтевом за признавањем статуса члана породице особе умрле у Домовинском рату и права на породичну инвалиднину по детету Милану Гагић”.

У образложењу решења се наводи да је прегледом “заостале непријатељске документације пронађен спис предмета у којем је евидентирано да су дана 16. септембра 1993. године у породичној кући у окупираном месту Буковић, Бенковац, услед експлозије гранате смртно страдали Бранкин супруг Миленко Гагић те њихово двоје деце Милан и Милена”.

Те ноћи су падале гранате испаљене са хрватских положаја по Бенковцу и околним местима, укључујући и приградско бенковачко насеље Буковић. Трагедија породице Гагић је у Бенковцу и широм Равних Котара и Буковице одјекнула много јаче него граната која их је побила, а бол за изгубљеном децом је била немерљива.

„Веритас“ у својој архиви од оснивања (а основан је неколико месеци по страдању Бранкине породице) чува и комплетну судско – медицинску документацију о страдању породице Гагић, у којој се налази и записник о увиђају, којег је исте ноћи обавио тадашњи председник Општинског суда у Бенковцу Драго Буљ.

У ономе лежају до самог источног зида затечена су два дечја леша и то један до зида где је простим оком видљиво да се ради о мушком детету старом око седам година.

У записнику се напомиње да се увиђај врши у ноћним условима (започео у 2,15 часова) без светла, под милицијском лампом, тако да сви детаљи нису ни уочљиви. Судија најпре констатује затечено стање објекта (кућа приземница, покривена циглом положеној по прљима, испод крова на гредама постављене даске, а услед удара гранате урушено најмање трећина крова…).

А у унурашњости, тачно испд урушеног крова два кревета положена уз источни зид. “У ономе лежају до самог источног зида затечена су два дечја леша и то један до зида где је простим оком видљиво да се ради о мушком детету старом око седам година. У тим ноћним условима уочљиво је да је детету искидан стомак јер се види утроба… До њега се налази женски дечји леш којем недостаје једна половина главе, а тело је углавном искидано… До тог лежаја налази се други лежај где је затечен леш одраслог мушкарца, који је такође без главе… И овде као и на предходном лежају се налази малтер, комадићи цигле и дасака… На лицу места се сазнало да је од ове гранате погинуо Гагић Миленко, рођен 1947, те његово двоје деце и то син Милан стар седам година и кћи Милена стара четири и по године, дочим му је жена Бранка, рођена 1959. такође рањена, али је до доласка увиђајне екипе отпремљена у болницу.”

Трагедију је, иако тешко телесно повређена, преживела само Бранка, Миленкова супруга и Миланова и Миленина мајка. Иако смо се срели више пута у просторијама “Веритаса” у Београду, устручавао сам се да са њом тет – а – тет заподенем разговор о њеним сећањима на породичну трагедију. Ради провере да ли је посмртне остатке супруга и деце са бенковачког гробља, где су били сахрањени без њеног присуства, пренела у породичну гробницу у Смилчићу, што јој је била дугогодишња жеља, назвао сам је телефоном 21. јануара 2016. Рекла ми је да још није успела али ми је и “отворила душу” и причала дуго и нашироко а ја сам бележио:

Са супругом и децом до јесени 1991, живела је у Задру у изнајмљеном смештају. У јесен 1991. када су из Задра почели бежати Срби, и њена породица се преселила у Смилчић, Миленково родно место, где су и кућу направили, и које место је било под српском контролом. Кад је 21. јанура 1993. кренула хрватска акција “Масленица”, с обзиром да се Смилчић налазио близу линије фронта и на удару хрватске артиљерије, преселили су се у село Буковић код Бенковца и сместили у кућу Душана Савића. Иако су могли отићи и код њених родитеља у Затон Обровачки, изабрали су Буковић јер су проценили да су ту заштићенији него на другим местима. Процена им је, на њихову несрећу, била катастрофална.

“Нешто пре него је граната ударила у ту кућу, по мраку сам, с обзиром да струје није било, спремила децу у кревет, а након тога супруг и ја смо легли у кревет који се налазио у истој просторији. Кад је ударила граната у кућу прво сам, онако у мраку, пошто се није оглашавао, пипала супруга све док ми рука није упала у његову утробу.”

Причала ми је Бранка како су је тешко рањену сместили у болничка кола и одвезли најпре у бенковачку амбуланту а затим у книнску болницу и како је кола хитне помоћи на путу до Книна засула киша гелера од још једне испаљене гранате али да овај пут није било рањених. Причала ми је како се лечила и опорављала у бањама Топуско на Кордуну и у Апатину, одакле је отишла код стрица у Ковин а одатле се преселила у Београд, где је једном приликом упознала Бранка, избеглицу из Сиска, са којим се почела дружити. Писала је оцу да са једним човеком, који јој се свиђа, излази на кафу а отац јој је одговорио: “Кад је твоје срце све оно преживело, а сад мисли да је то то, слободно се ти среди и удај”. И удала се.

У септембру 1995. родила је једно мушко дете, али су је након три дана обавестили да је дете умрло, мада никада није добила ни родни ни смртни лист, а са градског гробља је добила потврду да беба под њеним именом никад није сахрањена на том гробљу. У фебруару 1997. са Бранком је добила и сина Павла, на којег је пренела и сву љубав за предходно изгубљену децу.

Са Павлом сам разговарао ових дана. Бранка има рашта да се поноси. Њен Павле је добар човек и успешан спорташ (игра хокеј на леду за Црвену звезду и репрезентацију Србије).

Разговор смо и водили поводом уводно поменутог решења, у којем пише да је спис предмета, како то и налаже Правилник о начину остваривања статуса и права цивилних страдалника из Домовинског рата, достављен Повјеренству (комитету) Министарства хрватских бранитеља за утврђивање запреке из чл. 5. Закона о цивилним страдалницима из Домовинског рата, које им је 12. јуна 2023. године вратило спис “уз напомену да је од надлежних тела прибавило податке о подносиоцу захтева и страдалој цивилној особи темељем које подносилац захтева изводи свој статус, те је дало мишљење да у погледу именованих постоји запрека из члана 5. став 1. тачка 1. Закона. Наведеном одредбом је прописано да статусе и права из овог Закона не могу остварити припадници, помагачи или сарадници непријатељских војних и паравојних јединица који су суделовали у оружаној агресији на Републику Хрватску и сви који су на било који начин помагали непријатеља, као ни чланови њихових породица темељем њихова страдања”, па је следом наведеног и решено као у изреци решења.

Ни речи о томе како дете од седам година може бити припадник, помагач или сарадник непријатељских војних и паравојних јединица!? Бранка очекује да ће ускоро добити слично решење и на своје захтеве да јој се призна статус цивилне жртве и по основу страдању другог детета и по основу њеног рањавања. По основу супругова страдања није ни подносила захтев претпостављајући да би му, иако није био војно ангажова, могли наћи неку “запреку”. Није јој јасно зашто надлежни орган о свим њеним захтевима није одлучивао у једном поступку.

И није Бранка једина која је добила одбијеницу о признању статуса цивилне жртве.

О хрватском Закону о цивилним жртвама рата већ сам писао на овим страницама (текст “Хрватски закон о ратним цивилним жртвама”, објављен 21. октобра 2021).

Сада могу поновити оно што сам и тада констатовао да су се аутори овог закона заиста потрудили да поставе многе „запреке” српским страдалницима и члановима њихових породица, посебно онима који су страдали на подручју бивше РСК, на путу до признавања статуса ратног страдалника, без којег се не може остварити ниједно од законом предвиђених права.

Иако смо били свесни тих “запрека” саветовали смо и Бранки и осталим српским цивилним жртвама и члановима њихових породица да поднесу захтеве за признање таквог статуса према прописаној процедури и да буду спремни на „рововску” правну борбу кроз хрватске и међународне институције. Борба је почела. Али како се борити против “комитета”, који делује изван управног органа које доноси коначну одлуку, чије мишљење се, иако без образложења, мора поштовати.

Јадна је и бедна “демократија” која строгоћу прописа тренира на дискриминацији и убиствима недужне деце.

Саво Штрбац