Политика, 27. 5. 2018. Последња зора писца „Утопљених душа” – На данашњи дан – Владислав Петковић Дис, 30. 5. 1917. [Из Архиве, Мапа]

Владислав Петковић Дис (1880-1917) Марсељ, пролеће 1916. Фото: 025.рс

Упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац коначно утврдио тачан дан, време и околности под којима је песник Владислав Петковић Дис скончао у Јонском мору

Песник Владислав Петковић Дис утопио се 30. маја 1917. у шест сати ујутро, после напада аустроугарске подморнице У-4 на наоружани француски транспортни пароброд „Италија” у Јонском мору, 46 миља југоисточно од рта Санта Марија ди Леука.

До ових података дошао је, упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац (41) из Научног одељења Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, оповргнувши досадашње који су се читав век провлачили кроз литературу и енциклопедије.

– Ове чињенице мењају скоро све што се знало о Дисовој смрти. Сада су откривени тачни подаци о датуму, сату и месту потонућа брода, расветљено је да „Италију” није напала немачка већ аустроугарска подморница, и познате су све околности смрти славног песника – каже Дрманац за „Политику”.

Он наводи да је највреднији извор о потапању пароброда, до којег је он дошао, одломак бродског дневника са подморнице. Водио га је капетан Рудолф Сингуле, иначе рођен у Пули у немачкој породици, и уписао да је контакт са француским бродом успостављен у 5.51 сати ујутро, 30. маја 1917. године. Уз то, кратко је додао: „Торпедо је испаљен са даљине од 600 метара и брод је потонуо за 3,5 минута. Капетан се удавио. Због недостатка горива, морали смо да пођемо назад”.

Дрманац у свом раду, који ће бити објављен у часопису ове Библиотеке посвећеном 54. „Дисовом пролећу” (завршна свечаност је следећег петка) ниже слике и податке што су претходили последњој зори писца „Утопљених душа”.

Владислав Петковић (1880, Заблаће код Чачка) као ратни извештач са српском војском, у којој су била и три његова брата, прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. доспео на Крф. Убрзо је са групом српских избеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у последњем свом писму (мај 1917) вели: „Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…”

Наредни кораци лакше се прате, благодарећи забележеном сећању Софронија Михајловића, игумана Високих Дечана, и сапутника Дисовог. Упознали су се у возу, на станици у Марсељу, па се задржали два дана у Тулону, ради овере папира за пут. Одатле су исто возом стигли до Рима па, преко Напуља приспели у Галипоље (античку грчку колонију Калиполис) на обали Апулије, где су два дана чекали брод који ће их преко Јонског мора превести на Крф.

На француски пароброд укрцали су се 29. (16) маја 1917. у девет сати увече и у бродској трпезарији одмах упознали са осталим Србима, међу којима је била и Анка Петровић са децом, сестра Виде Црњански. Кад је освануло следеће јутро, игуман је кроз округли прозор приметио да је из воде изронио „немачки сумарен, као каква морска неман”.

То је, у ствари, била аустроугарска подморница У-4 под командом Сингулеа, која је оперисала из базе у Котору, дугачка 43,2 метра, наоружана са две торпедне цеви калибра 450 мм и палубним топом од 66 мм. За њу је француски пароброд, дугачак 79,5 и широк 8,7 метара, који развија највише 16 чворова, био мета која не може утећи.

„Наста ужасна експлозија и паника на лађи”, исписао је касније игуман српске светиње у Метохији. Торпедо је пробио труп брода и детонирао са његове друге стане, правећи катастрофално оштећење.

– „Италија” није била обичан путнички пароброд, већ преуређени и наоружани транспортер за превоз војних трупа Антанте на Солунски фронт, и као такав легитиман војни циљ, али тај значајан податак није представљен у Дисовим животописима – објављује Дрманац.

Игуман Михајловић отео је појас за спасавање стражару код бродског топа, на време скочио у море са брода који је, вели он, потонуо за само осам минута, а после неколико сати плутања по пучини, духовника је покупио британски разарач, први брод који је допловио на место трагедије.

– Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао беличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је последњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са децом. Али, за њих више није било времена јер је брод, путујући на дно мора начинио вртлог који их је све повукао. Француски морнари касније су пронашли Дисово тело, у оделу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти – наводи Дрманац.

Дисова песма „Утопљене душе”, објављена 1911, завршава се овако:

„Гледећи дуго тај маглени вео,
камо се дани моји разасуше,
шири се покров велик, простран, бео,
под којим леже утопљене душе”.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

Ни енциклопедије нису сигурне

У литератури се наводи више различитих временских података о Дисовој смрти. Током Првог светског рата у званичним документима и српској штампи је коришћен јулијански календар, а од 15. јануара 1919. уведено је рачунање времена по грегоријанском.

Чак и у савременој литератури као датум смрти се помињу 16. или 17. мај (понекад без навођења да се ради о старом календару), што није правилно датирање јер се не користи календар који је у дневној употреби. Најранију вест о Дисовој смрти налазимо у некрологу Владимира Станимировића, који га је горко оплакао на странама „Српских новина” 2. јуна (20. маја по старом календару) 1917, наводећи да је Диса „загрлила пучина морска” 30. (17) маја.

Да се вест брзо проширила међу српским избеглицама на Крфу сведочи и песма „Дису” коју је спевао Стеван Бешевић већ 31. (18) маја 1917. Међутим, Бранко Лазаревић ће у некрологу „Један живот: Владислав Петковић Дис” који је објављен у „Забавнику” 28. (15) јуна као време Дисове погибије навести зору 29. (16) маја чиме ће се направити забуна која никада није решена.

У трећем делу значајне Станојевићеве „Народне енциклопедије” из 1928. стоји исти податак да се Дис утопио 16. маја по старом календару „пред Крфом на торпиљираној лађи”. Тај податак су касније преузели и приређивачи „Енциклопедије Југославије” Лексикографског завода Југославије у издању из 1965. године. Састављачи „Југословенског књижевног лексикона” Матице српске из 1971. су датум који наводи Бранко Лазаревић превели у 29. мај 1917. по грегоријанском календару.

Гвозден Оташевић