Српски језик, ћирилица Фото: РТРС
Наша књижевност нема претензија на обухватање оних заједница које су Србима блиске језиком и делом народних традиција, али које себе не одређују као српске
Границе српске књижевности не могу се потпуно прецизно одредити, оне се подударају с границама могућности интерпретације књижевне прошлости и актуелног стварања у којој ће се њихов смисао мењати, али не и национални предзнак – део је закључака из Декларације о границама српске књижевности, усвојене на Четвртој интеркатедарској србистичкој конференцији одржаној у Тршићу минулог викенда. Домаћин конференције, као и увек, био је Научно-образовно-културни центар „Вук Караџић”. Окупили су се представници србистичких катедри са свих филолошких, филозофских, учитељских и педагошких факултета у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Завода за унапређивање образовања и васпитања…
– Током конференције одржано је осам пленарних излагања, а поднето је и осам реферата. Након излагања све колеге учествовале су у дискусији, током које је утврђено да је окупљање србиста било плодотворно. Усвојена је Декларација о границама српске књижевности, уз закључак да треба да буде један од стратешких докумената приликом утврђивања траса наше културне политике. Сви су изразили задовољство што се одржавање србистичких конференција у Тршићу, једном од симболичких оријентира наше културне историје, усталило на најбољи начин, и да такав модел научних окупљања треба неговати и убудуће – сумирао је за „Политику” проф. др Славко Петаковић, уредник овогодишње интеркатедарске србистичке конференције.
Представа о националности српске књижевности, напомињу србисти у тек усвојеној декларацији, изграђује се упоредо са српском нацијом-државом, која је установљавањем академске дисциплине историје књижевности стварала симболички темељ српске нације. Експерти наглашавају да је неопходна „скрупулозност истрајног рада на очувању граница српске књижевности интерпретацијама, чија ваљаност почива на верности оним особеностима српске националности успостављеним интерпретативном традицијом, чије би напуштање или мењање до непрепознатљивости оспорило осећање трајања српске нације”.
Србистичке катедре за ваљано интерпретативно одређење националних граница српске књижевности истичу уважавање пет принципа. Први је јединство српске нације, културе и књижевности, без обзира на државне и регионалне разлике. Као други критеријум, прецизирају да је „Битна иницијална одређеност српства православљем, које је од самог почетка, од времена Светог Саве, било отворено за утицаје са стране. Све то одражено у књижевности подједнако је српско, баш као и различити језици и поетике.” Под три истичу да српска књижевност нема претензија на обухватање, унутар истих националних граница, оних заједница које су Србима блиске језиком и делом народних традиција, али које себе не одређују као српске.
– Тежња ка што јаснијем одређењу граница српске књижевности, не ради њеног изоловања, него ради прецизирања предмета српске књижевности како би се омогућило боље разумевање њеног односа са другим књижевностима током целог њеног трајања, од појаве усмене и средњовековне књижевности уз примање византијских утицаја до данашњих разноликих размена са широким кругом светских књижевности и култура – четврти је услов за ваљано одређење националних граница српске књижевности који се наводи у декларацији.
А као пети, истиче се – разумевање појава двоструке припадности (попут дубровачке књижевности и делова народне књижевности) као начелне особености интерпретативно одређених граница које у међусобном додиру могу испољавати асиметричност, и као конкретне особености српске књижевности стваране на језицима који су, упркос лингвистичкој идентичности, другачије симболички одређени као инструменти несрпских култура.
Миленија Симић-Миладиновић
