Политика, 28. 3. 2024, Милан Шкулић: Српска национална част у време револуције

Београд, октобар 1944: ОЗНА у Кнеза Милоша 67 Фото: Риста Марјановић, архива

Специјални суд за суђење за злочине и преступе против српске националне части преко својих одељења на целокупној територији Србије судио је људима који су за време непријатељске окупације учинили злочин или преступ против српске националне части. Чинили су га обични грађани, радници, сељаци, официри, али и тзв. поштена интелигенција тог времена, попут студената и учитеља

Ових дана је 79 година од објављивања једне за правну науку, правну историју, али и српску општу историју, веома интересантне одлуке о формирању једног посебног облика „пара кривичног суда”, који је оставио значајан историјски траг. То је била Одлука о установи суда за суђење злочина и преступа против српске националне части. Радило се и о веома специфичном извору казненог права у епохи победоносних похода на тлу Србије Народноослободилачке војске, али и совјетске армије. Било је то и време револуције, која је била на корак до дефинитивног тријумфа. Иако никада није било спорно да национални издајници и разноврсни сарадници окупатора, увек заслужују правичну казну, „прање српске националне части” имало је и карактер класног обрачуна, те се темељило и на високом степену арбитрарности.

Специјални суд за суђење за злочине и преступе против српске националне части је преко својих одељења на целокупној територији Србије судио људима који су за време непријатељске окупације учинили злочин или преступ против српске националне части. Чинили су га обични грађани, радници, сељаци, официри, али и тзв. поштена интелигенција тог времена, попут студената и учитеља. Није водио поступке за велеиздају или помагање окупатору у ратним злочинима, што је било у надлежности „правих” кривичних судова тог времена. Ако би Специјални суд установио да се ради о „тежем злочину који тражи смртну казну”, он би се оглашавао ненадлежним, те би „упућивао кривца надлежном суду”. Ипак и сам је могао изрицати строге санкције, попут казне губитка националне части која укључује губитак грађанске части, казне лаког или тешког присилног рада, као и казне конфисковања имовине. Губитак националне части је могао бити временски или доживотан, а казна присилног рада је могла бити изречена у трајању до десет година.

Интересантно је, па и индикативно, да су том одлуком дефинисани деликти (злочини и преступи), против искључиво српске националне части, а не и било какви деликти против части било којег другог народа у Југославији. Додуше, радило се о одлуци Велике антифашистичке Народноослободилачке скупштине Србије, која се могла тицати само тадашње Србије, али сличне одлуке нису доношене у другим републикама/деловима тадашње Југославије. Ову одлуку је у Београду 11. новембра 1944. године (дакле, још увек у време рата и свега двадесетак дана након ослобођења Београда), донело Велико антифашистичко веће Србије, а она је тек у фебруару 1945. године објављена у „Службеном гласнику” Србије, што је већ само по себи била правна импровизација.

О духу времена у којем је настао и деловао Специјални суд за суђење злочина и преступа против српске националне части много говори и текст предлога Великог антифашистичког већа Србије да се Јосипу Брозу додели орден народног хероја, објављен у истом „Службеном гласнику”, у којем је објављена и одлука о формирању и саставу Специјалног суда, што је образложено на један невероватно улизички начин, у маниру којег се не би постидели ни совјетски комунисти у похвалама Стаљину, нити кинески комунисти када би хвалили Мао Цедунга.

Предлог српског комунистичког руководства тог времена да се Титу додели звање народног хероја темељи се на Титовој улози „у доба упорне борбе против издајника који су хтели да укаљају српско име злочинима против братских народа”. Истиче се да ће „Србија увек бити захвална маршалу Титу што ју је својим мудрим руководством, својом братском љубављу водио путем праведне борбе за слободу и светлим путем јединства са рођеном браћом”, уз истицање да је под његовим руководством „Србија нашла своје право место међу својим сестрама у великом моћном здању демократске федеративне Југославије”, а да је „у Јосипу Брозу Титу Југославија добила највећег војсковођу под чијом командом наша Народноослободилачка војска доноси слободу нашим народима и уздиже народе Југославије међу прве народе света”. Ово је био само делић неукусних и крајње неумерених хвалоспева српске комунистичке елите тог времена упућених Јосипу Брозу Титу у крајње улизичком предлогу да некадашњи аустроугарски каплар, а потом југословенски маршал, постане и народни херој.

Историја Србије је веома значајна, а Срби су један, иако не бројан, велики историјски народ, који се нажалост понекад одликује и „кратким памћењем”. Историја је учитељица живота, таква треба да буде и историја права, које се мора посматрати не само кроз анализу некада важећих закона и других општих правних прописа, већ и проучавањем духа времена у којем су ти прописи настајали и примењивани. То важи и за историју нашег кривичног права. Кривично право социјалистичке Југославије је у свом зениту било модерно кривично право, далеко сличније тадашњим западноевропским кривичним законодавствима, него кривичном праву класичних реал-социјалистичких држава, али је његов почетак у постреволуционарном периоду био не само недемократски већ често и бруталан, па и крвав.

Наравно, у време када је у Србији примењивано непосредно револуционарно кривично право при крају Другог светског рата и у првим годинама нове државе, то је осим обрачуна са националним издајницима и разним врстама злочинаца, имало и карактер бруталне класне борбе, а многи Срби су, нажалост, како тада, тако и сада, били и остали склони да своје политичке противнике и опоненте, често посматрају као непријатеље. То је имало радикалан карактер у револуционарно време, а тога се као велике опасности треба чувати и у много мирнијим временима.

 
Проф. др Милан Шкулић, професор Правног факултета Универзитета у Београду