Политика, 28.6.2021, Предраг Тодоровић: Исправљена неправда према Љубомиру Мицићу

Љубомир Мицић (1895-1971) Фото: Piplmetar.rs

Обележено пола века од смрти оснивача и покретача часописа „Зенит” и зенитизма, јединог аутентичног покрета српске авангарде

Tачно пола века од смрти Љубомира Мицића, 14. јуна 2021, на недавно обновљеном гробу на Новом гробљу, одржан је помен покојном Мицићу и његовој Анушки, супрузи, верном пратиоцу и приљежном сараднику, која је преминула у марту 1961. Тим чином заокружена је прича о обнови њиховог гроба, завршеној управо ове 2021. године великих годишњица српске авангарде: 100 година од покретања часописа „Зенит” фебруара 1921. и покрета зенитизма, и пола века од Мицићеве смрти. „Зенит” је, испоставило се из данашње перспективе, најзначајније гласило наше авангарде а зенитизам је једини аутентични покрет српске авангарде.

Комеморација на управо обновљеном гробном споменику Љубомира и Анушке Мицић на Новом гробљу у Београду (парцела 66, гробница 512) одржана је 24. фебруара ове године. Тада је симболичним чином постављања крста званично завршена обнова споменика, уз присуство медија, пријатеља, културних посленика. Одбор за обележавање велике годишњице српске авангарде је радио у саставу: Бранислав Скробоња (Мицићев пријатељ, преминуо 2020), Предраг Тодоровић (Институт за књижевност и уметност; председавајући oдбора) и Зоран Стефановић (Пројекат Растко и Удружење драмских писаца Србије). Пола века од Мицићеве смрти покренута је иницијатива да се заштити од пропадања његов гроб који се налази на београдском Новом гробљу. Како деценијама није било плаћано за одржавање гробног места, претила је опасност од ископавања њихових земних остатака, а гроб је већ био у лошем стању.

Тим поводом обратили смо се разним државним институцијама, као што су Министарство културе и информисања, Град Београд, Секретаријат за културу Града Београда, Градски завод за заштиту споменика, ЈКП „Погребне услуге”, Управа Новог гробља. Обнова гроба завршена је захваљујући потпори Института за књижевност и уметност, свесрдној и изузетно ефикасној помоћи Оливере Вучковић, директорке Завода за заштиту споменика града Београда, и  Драгана Балтовског, директора ЈКП „Погребне услуге”. Ово је један од најлепших поклона који су Анушка и Љубомир могли да добију у години јубилеја!

Ове године обележавамо један век „Зенита” и зенитизма, век српског дадаизма, пола века од Мицићеве смрти, 60 година од смрти Анушке Мицић, као и 120 година од њеног и рођења Драгана Алексића. Аутор овог текста завршава рад на монографији „Зенитодадаизам у српској књижевности”, уз коју ће ићи и репринт четири српске дадаистичке ревије: Да-да-Танк, Дада џез, Дада-Јок и Зенит-Експрес Дада-Јок 2. Тиме се, надамо се, на достојан начин одужујемо свим овим нашим авангардним уметницима, који су уписали име српске авангарде на светској мапи тог непоновљивог, инвентивног и револуционарно-радикалног покрета – званог  авангарда.

Чином обнове гроба и регулисања заосталих дуговања за гробно место, отклоњена је опасност да се ни Мицићима, као што је то случај са бројним нашим уметницима, научницима, културним посленицима, не зна за траг.

Такође, овим чином исправљена је велика неправда према овом човеку. Неправда му је чињена како за живота, тако и после смрти. Чињеница да су га сахранила двојица младића, који му нису били никакав род, Бранислав Скробоња и Миломир Њежић, о свом трошку, да су њих двојица и подигли надгробни споменик какав видимо на фотографијама, а да држава тад прстом није мрднула, довољно је речита. Напротив, држава, и као краљевина, и као комунистичка творевина, чинила је све да му отежа живот. Он, несавитљив и неподмитљив, иако је лежао на правом богатству, на највећој приватној колекцији авангардног сликарства код нас, бројним оригиналима часописа и књига, са аутограмима, писмима највећих светских уметника, ништа од тога није желео да прода за живота. Све ће, или бар оно што је преостало од тренутка његове смрти па до пописа 1980, готово деценију касније, завршити у Народној библиотеци и Народном музеју. Ради се о милионским доларским вредностима.

Мицић умире од упале плућа, промрзао јер је покисао, идући управо на Анушкин гроб пешке, као што је то радио свакодневно, од њене смрти. Како није имао ни социјално осигурање, нити икакав документ, није био члан ниједног уметничког удружења, ниједна болница није хтела да га прими у том тзв. социјализму! А да није било Њежића, који уз помоћ милиције и комшија проваљује насилно у стан, будући да се Мицић није одазивао, нашавши га у несвести на поду, поред упаљеног и ужареног решоа, који би ускоро запалио и Мицића, и стан и све у њему, ништа од онога што је у Народној библиотеци и Народном музеју не би ни постојало!

Држава која прстом није мрднула да му живом помогне, наследила је све. Пошто га болнице нису хтеле, нађено је соломонско решење и Мицић је завршио у старачком дому у Качареву, поред Панчева, где умире у најгорим, за човека недостојним условима. И да га, поново, Скробоња и Њежић нису потражили, и преузели његово тело, био би сахрањен незнано куд! Скрајнут за живота, скрајнут после смрти, тек данас се земаљска правда према њему чини, одужује му се мали део дуга који му сви дугујемо.

Предраг Тодоровић,
Виши научни сарадник, Институт за књижевност и уметност у Београду