Политика, 28.8.2021, Ратне и поратне ране адвоката Радомира

Адвокат Радомир Милићевић Фото: Политика

„Данас је потписан мир између нас, Бугарске и Аустрије. Тако је бар по форми завршена крвава трагедија која је почета 17. јуна 1913. године. Безбројне жртве не би биле скупе и излишне кад би оне могле научити доцнија поколења да буду паметнија и да не чине лудости какве смо ми чинили. Да ли ће тако бити тешко је рећи, али су изгледи врло, врло рђави. Изгледа да ће наши потомци нас претећи својим безумљима, као што смо ми претекли наше претке. Фатални пут изгледа да само у том правцу води…“

Ове реченице је на крају свог дневника из Великог рата записао Радомир Милаћевић (1888‒1971), адвокат и новинар. Родом из златиборског села Алин Поток, седмо од деветоро деце у родитеља. Студије права у Београду као најбољи завршио је 1913, стекавши стипендију за докторске студије у иностранству коју није искористио јер је избио рат. Указ о мобилизацији затиче га у Београду, на месту писара у Варошком суду. Са ужичким пуком „Стеван Немања” у борбе одлази на границу с Босном, па у ваљевски крај где је на положају Рожањ задобио пет рана (две кроз врат и плућа). До почетка 1915. лечи се у ваљевској и чачанској болници, затим у Ужицу. У јесен је поново у борбама, код Књажевца рањен у руку. С незалеченом раном одступа преко Албаније, јануара 1916. лађом стиже на Крф. Одатле у мају у Солун, учествује у борбама на Солунском фронту. Рањен је и тада, лечи се у Солуну, опоравља у Тунису и Алжиру. У лето 1918. Радомир се враћа у војну службу у Битољ, демобилисан је марта 1919. у чину резервног официра.

Након рата је секретар Окружног суда града Београда и један од оснивача и уредник листа „Београдски дневник”. Именују га с краја 1919. за  конзула у Њујорку, али тамо не одлази због постављених му услова. Одустаје од бављења новинарством и посвећује се адвокатури. Двадесетих година својим новцем и позајмицама гради хотел „Праг” (са 85 соба) у Београду, који завршава 1929. Потом прави четвороспратницу у Чика Љубиној, узима у закуп фабрику алкохола и шпиритуса, ускоро и бродарско предузеће „Дрина”, а на купљеном имању у Макишу ствара велику економију. Купује на Златибору земљиште и прави вилу на Палисаду 1940. Као добростојећи помагао је многима, давао прилоге хуманим друштвима. С почетка рата 1941. мобилисан је у Загребу, а одатле га спроводе у немачко ропство, у логоре Варбург и Нирнберг. Радомирови пријатељи, блиски Милану Недићу, успевају 1943. да га ослободе заробљеништва и он се враћа у Београд. Немци су му породицу већ иселили из куће на Дедињу, а његову имовину узели.

С доласком ослобођења Милаћевића, као државног непријатеља, хапсе ослободиоци: „Везаног га спроводе у затвор априла 1945. улицама Београда, кроз народ, уз пратњу медија. У затвору је до краја септембра 1945. када бива пуштен и осуђен на условну казну. До 1948. сва имовина му је одузета“.

Живи потом у тешким условима, власт му не дозвољава да отвори адвокатску канцеларију. Принуђен је да оде у Алексинац и тамо ради у адвокатској канцеларији свог колеге. Без икаквих средстава, с непокретном женом, 1954. се усељава у просторије напуштеног клозета железничке станице у Житковцу поред Алексинца. Касније их пресељавају у изнајмљену кућу. После многих обраћања држави, Радомир тек 1966. остварује право на пензију. Умире 1971, сахрањују га у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

У ратном дневнику описује многа дешавања, па и своје прво рањавање: „Изрешетан сам митраљеским куршумима. Имао сам пет рана које су, по свим законима анатомије, смртоносне. Моја блуза била је пробијена на 11 места. Тако страховито унакаженог нашао ме је мој земљак из Рожанства Милан Мићић. Њему сам остао вечити дужник, јер ме је са још једним војником успео извући са бојишта и ставити у заклон… Свучен сам са Рожња у Пецку, натоварен на волујску двоколицу. Кад смо стигли у Ваљево рабаџија ме је унео у ходник гимназије. Поред мене су лежали тешки рањеници, а међу њима и двојица мртвих које цео дан нема ко да изнесе. Лелек рањеника био ми је тежи него моје ране… После проведене целе ноћи и пола дана на бетону у ходнику успело се некако да и ја дођем на операцијски сто. Извађено ми је зрно из ноге и остале ране превијене. Приликом операције др Јордан Стајић ме је помиловао по глави и рекао: „Млади човече, ви сте најсрећнији рањеник који је прошао кроз моје руке. Право је чудо како се то зрно провукло кроз ваш врат, а да вам није живот угасило…”

Промоција књиге Радомира Милаћевића „Ратни дневник 1913‒1919. и сећања” уприличена је јуна ове године у београдском Медија центру. Говорили су др Војислав Коштуница, праунук Радомиров Милован Милаћевић који је приређивач и издавач књиге, те писац поговора Слободан Гавриловић.

– У овом дневнику највећи утисак на мене учинио је пишчев однос према рату. С јаком антиратном поруком, грубим и огољеним сликама ратних страхота. Када је Кајмакчалан освојен Милаћевић бележи: „Ако је судити по осећајима, више нисмо људи него само живе ствари. Нема догађаја који нас може узбудити. Налазимо се у царству смрти где је смрт правило, а живот изузетак.” Те патње теже падају што се у рату показује и нешто друго: бездушност, обест, каријеризам и корупција појединаца у чијим је рукама најчешће судбина људи – рекао је Војислав Коштуница на овој промоцији.

Бранко Пејовић