Политика, 29. 4. 2023, На данашњи дан: Да се не заборави Дахау, фабрика смрти

Логор Дахау Фото: Глас Српске, архива

Пре тачно 78 година амерички војници су ушли у најстарији немачки концентрациони логор и открили ужас нацистичког иживљавања

Тог 29. априла 1945. године затворена је једна од најцрњих страница немачког уништавања људи у Другом светском рату.

Тачно пре 78 година америчке трупе су ослободиле најстарији немачки концентрациони логор Дахау, Нацисти су га основали 1933. године и за 12 година кроз ту „фабрику смрти” прошло је више од 200.000 људи. У њему је убијено најмање 70.000 људи, укључујући 6.000 Југословена, од којих је било највише Срба. Логор се налазио на месту напуштене фабрике муниције код средњовековног града Дахауа, 16 километара североисточно од Минхена у Баварској.

Хајнрих Химлер, шеф полиције у Минхену и каснија десна рука Адолфа Хитлера, званично је описао логор као „први концентрациони логор за политичке затворенике”. Многи су умирали и од болести и неухрањености, а било је и самоубистава. Почетком 1945. појавила се епидемија тифуса, од којег је умро велики број затвореника. Број никад неће бити утврђен јер су иначе педантни Немци, пре уласка америчких војника успели да спале део документације.

Уз хиљаде југословенских логораша, у Дахау су биле заточене многе угледне личности српске националности. Међу њима су били најпознатији великодостојници Српске православне цркве, патријарх српски Гаврило и епископ Николај Велимировић.

Уз њих су били и генерал Михајло Недељковић, професор Универзитета у Београду Владета Поповић, адвокат Трипко Жугић, који је био и помоћник министра унутрашњих послова у влади генерала Душана Симовића, те дипломата и генерални конзул Радован Шуменковић… Од познатијих Срба у Дахауу су били заточени виолиниста Властимир Павловић Царевац, новинар и преводилац Ненад Јовановић, шпански борац Симо Чучковић… Познати глумац, редитељ и књижевник Стево Жигон је две године провео у овом логору. Патријарх Гаврило и владика Николај Велимировић, који су по доласку немачких окупатора проглашени за народне непријатеље и ратне злочинце, интернирани су у Дахау. Они су преживели сплетом околности – владика Николај се са командатом логора Јоханом Адлером упознао још у интернату у Берну 1908. године, чак су и делили исту собу.

Тада је Адлер спремао докторат из историје, а владика Николај из теологије. У логору је Адлер водио истрагу и саслушавање владике Николаја и патријарха Гаврила пред есесовцима и испитивао их је седам узастопних дана, како би добио на времену и спасио им животе. На крају је прогласио да немају кривице, јер је био свестан да Хитлер Немце води у пропаст.

„Дугина дивизија” (Rainbow Division) седме америчке армије циљано се кретала од Вирцбурга према југу, и у јутарњим сатима 29. априла 1945. Американци су стигли пред затворени улаз у злогласни концентрациони логор код Минхена. Немачки Вермахт већ одавно је био у повлачењу, а СС-јединице које су чувале логор већим делом су биле у бекству.

Американци су без испаљеног метка запосели потпуно прљав, запуштени логор. Оно што су видели, шокирало их је: стотине лешева у баракама и отвореним вагонима теретних возова, изгладнели заробљеници, трауматизовани људи, тифусари. Само ретки су могли да стоје на ногама.

У логору су биле 32 бараке, а у свакој четири просторије са по 200 логораша.

„Иза жице и електричне ограде скелети су седели на сунцу и међусобно једни другима требили вашке. Сви су некако једнако изгледали, као да је неко избрисао изразе на њиховим лицима и њихову старост”, написала је америчка новинарка Марта Гелхорн, која је од октобра 1944. као ратна репортерка пратила напредовање америчких трупа у окупираној Европи.

После првог обиласка, била је потресена оним што је тамо затекла. „Прешли смо преко великог, пуног, прашњавог логора, између барака за заробљенике, и ушли у војну болницу. У ходнику су седели други скелети. Око њих се ширио мирис болести и смрти. Гледали су нас, али без икаквих покрета. На њиховим лицима није било никаквог израза, никакве мимике. Њихова лица састојала су се само од жућкасте, чекињаве коже која је била натегнута преко костију.„

Марта Гелхорн је била супруга познатог писца Ернеста Хемингвеја. Од почетка Шпанског грађанског рата извештавала је за велике америчке листове са свих ратних попришта света. Као званични војни репортер пратила је напредовање америчких јединица у Европи. Тако је са америчким војницима стигла и у Дахау. Ужаснута, записала је:

„Већину је убила глад. Људе су ту рутински и хладнокрвно остављали да умиру од глади.“

 

Приликом ослобађања логора амерички војници су пронашли 39 вагона напуњених људским телима. Поређали су 50 нацистичких војника које су у затекли у логору и стрељали их, а тај чин се сматра једином одмаздом за Дахау. „Нема узимања заробљеника!”, викали су војници када су угледали стравични призор и измучене логораше.

Фабрика смрти, логор Дахау, не сме да се заборави. Сећање мора да се чува, да опомиње.

Дахау је на њиховој савести. Пробуђени нацизам опет прети.

Озрен Милановић