Политика, 3. 12. 2018, Пламен свеће за јунаке Врбовачког боја

Помен 11. пуку првог позива Шумадијске дивизије. Фото: Вечерње новости, Н. Живановић

Црква у Врбовцу је једна од спомен-костурница у СПЦ, али је једино она везана за трагичну 1915. годину

Спомен-костурница у Цркви Светог пророка Јеремије никога не оставља равнодушним. Свећа воштаница упаљена је погинулим српским војницима. Прича сеже у прошлост, у 1915. годину.

Врбовачки бој 1915. године био је одлучујући за одржање Шумадијске дивизије у одбрани на поседнутом положају. Због снаге којом је располагала, немачка царска војска под командом фелдмаршала Макензена изабрала је за напад кључни положај на Церјаку и Врбовачку косу, чије је пробијање условило повлачење Шумадијске дивизије. Тежиште одбране чинили су Једанаести и Деветнаести пешадијски пук првог позива. Они су поднели највећи терет и губитке.

У спомен-костурници се налази 200 лобања

Током два дана жестоке борбе, 18. и 19. октобра 1915. године, српске јединице часно су браниле одступницу других јединица и напаћеног народа.

Пре осам деценија, 1938. године, кости палих бораца пренете су у Спомен-костурницу, у малу просторију површине 17,5 метара квадратних. Костурница полукружног облика налази се испод олтара Цркве Светог пророка Јеремије у Врбовцу.

О освећењу цркве на дан Светог пророка Јеремије 1939. године „Политика” је опширно писала

Ова црква једна је од  спомен-костурница у СПЦ, али је једина везана за трагичну 1915. годину. Парох врбовачки Душан Поповић подсећа да су остале три цркве везане за славне битке српске војске у 1914. години. Лазаревачка црква посвећена је Колубарској бици, црква у Крупњу бици на Мачковом камену, док трећа, у селу Пецка, чува сећање на Церску битку.

– У Спомен-костурници ратника палих у боју код Врбовца 1915. чувају се кости ратника 11. и 19. пука Шумадијске дивизије Првог позива, али није искључено да, у мањем броју, има и посмртних остатака војника из других јединица, као и цивилних жртава – напомиње парох Поповић.

Према његовим подацима, у сандуцима се налази 200 лобања. Кости су измешане и не постоји ниједан сандук посебно обележен да би се тачно утврдило чије су кости у њему, а приликом реновирања костурнице није пронађена ниједна идентификациона плочица, односно матрикула војника.

– Међу лобањама има неколико дечјих. Претпоставља се да су ископане случајно, из гробова непосредно поред заједничких војничких гробова.

Према казивању историчара Љубомира Мараша, који је 1995. године трагао за неким документима у Војноисторијском архиву у Београду, постоји документ у којем се наводи да је 1915. године збег жена, деце и стараца из села Липа био заробљен код старог врбовачког гробља и да су сви немилосрдно убијени и ту сахрањени у војничким рововима. Када су 1939. године ископавани посмртни остаци војника, ископани су и остаци цивила побијених у збегу и положени заједно са војничким костима. На основу тих података, може се закључити да у Спомен-костурници има мање од 200 војничких костура, док је немогуће утврдити тачан број погинулих ратника Врбовачке битке – напомиње парох.

Освећење цркве на дан Светог пророка Јеремије 1939. године извршио је блаженопочивши владика Венијамин са свештенством из Смедерева и Пожаревца, у присуству краљевог изасланика. Свечаном чину освећења присуствовали су многи бивши ратници са Церјака и Врбовачких коса, а колико је то био значајан догађај сведочи, између осталог, и опширно писање „Политике“ 15. маја 1939. године:

„После завршене Литургије из цркве је изашло свештенство. Пред црквом је образована литија која се упутила ка источном делу, олтару, испод кога је изграђена костурница. Пред улазом је одржан кратак помен, а затим је епископ Венијамин сишао и прелио црне сандуке са костима наслаганим једна на другу. Поједина имена која су сачувана на крстовима, стављена су на ковчеге у костурници. Изасланик Министарства војске унео је у костурницу велики венац министра војске. Изасланица друштва Кнегиња Зорка положила је букет цвећа, а народ је сандуке засуо миришљавим босиљком и црвеним ружама које су процветале на гробовима изгинулих војника. Пред костурницом је дирљив говор одржао епископ Венијамин…“

Занимљиво је да је цркву у Врбовцу, грађену од 1936. до 1939. године, живописао чувени руски уметник Андреј Васиљевич Биценко, који је студирао сликарство на Уметничкој академији у Кијеву и Царској академији у Санкт Петербургу, као и школу за вајарство и архитектуру у Москви. Пре доласка у Краљевину Југославију био је већ цењен уметник у Русији. Живео је у Зрењанину, а 1924. године прешао је у Београд. Током боравка у Краљевини Југославији био је члан Удружења руских сликара Обшчина, у оквиру кога је редовно излагао на изложбама руских емиграната у Београду. Иако се бавио и штафелајним сликарством, махом пејзажима, у историографији је остао упамћен као иконописац и фрескосликар, будући да је за њим остао знатан број остварења у домену црквеног сликарства.

– У Србији, међу Биценковим делима, издвајају се иконостаси у новој цркви у Крагујевцу и цркви манастира Светог Романа код Ђуниса, иконостас и живопис Саборне цркве у Лесковцу, живопис Саборне цркве у Шапцу, иконостас и живопис цркве у Ориду, иконостас у Блацу, Шабачкој Каменици, живопис у цркви манастира Каона код Шапца, као и иконостас Цркве Светог Василија Острошког у Пријепољу. Само на територији Београда, Биценко је урадио живопис у Вазнесенској цркви, Цркви Пресвете Богородице у Земуну, иконостас и живопис у цркви на Бежанији, зидне слике у Цркви Ружици на Калемегдану, део живописа у Цркви Свете Тројице у Земуну. Живописао је и цркве у Костолцу, иконостас цркве у селу Салаковцу код Пожаревца и Цркве Светог Николе у Пожаревцу, а радио је и у црквама у Новацима, Нишкој Бањи, Вранићу и Пљевљима – каже парох врбовачки Душан Поповић.

Нажалост, прича о бици, Спомен-костурници и цркви после једног века пада у заборав. Данашње генерације не уче о боју и Шумадијској дивизији, а парох жали због тога што веома ретко нека школа доведе ученике у Врбовац и одржи час историје.

 
Александар Апостоловски