Политика, 3.5.2014, „Забрањени град” под заштитом државе

Чаурница и велики димњак Фото: Политика, С. Радовановић

Крагујевац – Војнотехнички завод, који се још средином 19. века угнездио између Господаревог брда на левој и Метиног брда на десној обали Лепенице, дуго је био сакривен од очију јавности, посебно у периоду после Другог светског рата, ваљда због заслуга обе наше краљевске династије које су заједничким прегнућем поставиле темеље индустријског развоја Србије, а самим тим и потоње Брозове Југославије. Делом због тога, а делом и због стравичних злочина који су ту почињени по ослобођењу земље, када су на подручју некадашње Капислане стрељани најугледнији житељи града и околине, под оптужбом да су сарађивали са окупатором.

После више од пола века од Другог светског рата и револуције која је на власт довела комунисте, ова ренесансна индустријска целина, која пружа увид у заборављена стремљења наших градитеља и инжењера да Србију одвоје од оријенталне културе и приближе је западним вредностима, постао је предмет интересовања надлежних.

Коначно, одлуком Владе Србије од 25. марта ове године, комплекс Војнотехничког завода проглашен је за просторну културноисторијску целину и стављен под заштиту државе. Пре свега захваљујући преданом раду младих стручњака крагујевачког Завода за заштиту споменика културе (ЗЗСК), који су пописали и валоризовали целокупно непокретно и покретно индустријско наслеђе од велике вредности за нашу земљу.

– Посао смо завршили још крајем прошле године, али је због неких политичких дешавања утврђивање овог комплекса за просторну културноисторијску целину мало одложено. Радили смо заједно са колегама из Републичког завода за заштиту споменика културе и Министарства културе. У контексту индустријског наслеђа, у нашој земљи не постоји важнији комплекс, који је јединствен и на простору читаве југоисточне Европе – каже директор овдашњег ЗЗСК Марко Грковић.

Заштићени комплекс се простире на површини од 52,8 хектара, подељен је на две зоне (Војнотехнички завод и Пиротехника), а од укупно 151 објекта на том простору, више од 30 представља јединствену градитељску баштину: „Стара ливница – Музеј”, „Велики димњак”, „Чаурница”, „Машинска радионица”, „Управна зграда”, „Артиљеријска радионица”, „Артиљеријска подофицирска школа”, „Железнички мост”, „Ватрогасна кула”…

– Неки објекти су значајни због своје историјске вредности, а неки због јединствене архитектуре и грађевинске конструкције. Цео простор може бити стављен и под заштиту Унеска, али за то је потребно много новца, будући да правила те организације налажу да се највећем делу објеката врати првобитни изглед.

У некој даљој перспективи, фабрике подигнуте после Другог светског рата требало би изместити са тог простора, а највећи проблем је градска топлана, која је велики загађивач. Треба водити рачуна и о екологији, пошто је комплекс резервисан углавном за пешачки саобраћај. Од делатности се убудуће могу развијати само оне које се ослањају на културу, образовање и услуге. Садржај зависи од државе и града, али уз строго поштовање услова којих ће морати да се придржавају и приватни инвеститори – објашњава Грковић.

Све до 2005, када је локална управа од „Заставе” откупила део земљишта на којем се налазе стари индустријски објекти, простор Војнотехничког завода био је „забрањени град”. Више од пола века приступ је био дозвољен само „Заставиним” радницима. Данас је тај простор отворен за грађанство, али је, због недостатка средстава, и даље неуређен. Многи објекти су у лошем стању, а последице НАТО бомбардовања су још видљиве.

Прву радионицу за ливење топова – „Амиџину радионицу”, у Крагујевцу је подигао кнез Милош Обреновић, 1836, а одлуку о формирању савременог индустријског комплекса Војнотехничког завода донела је Влада Кнежевине Србије, 1850. Годину дана касније почела је градња Тополивнице, која је стављена у функцију 1853. Залагањем кнеза Александра Карађорђевића, за првог управника фабрике оружја именован је француски инжењер Шарл Лубри, који је био надзорник једне приватне ливнице у граду Дуе. Лубри је у Крагујевац дошао са одобрењем цара Наполеона Трећег.

Бране Карталовић