Политика, 3. 5. 2023, Јошаница, село страха и наде

Једно је од највећих села у општини Лепосавић: Јошаница са засеоцима Фото: Политика, Б. Радомировић

Tражећи пре више од једног века место где има доста земље и воде, људи су насељавали простор покрај реке Јошанице, који је сада транзит ка Новом Пазару и којим патролирају Росу специјалци

Јошаница, Црвенци, Бараћи – Села дуж реке Јошанице пружила су се од Црнца и Гњеждана до самог Ибра, где се хладна и донедавно плаховита речица у њега улива. Јошаница, са засеоцима, једно је од највећих села у општини Лепосавић, а последњих месеци се о њој прича само кад косовски наоружани специјалци крену у хајку на Србе, па пуцају у њих или их претуку до крви, јер, забога, ова деоница је веза за Нови Пазар и – важи за „транзитну”.

Одувек се овуда ишло богазама. Сељаци да скрате пут до централне Србије и Новог Пазара, ишли су и у планину за дрва, код родбине на славу, а иде се и сада. Само што Приштина то сада другачије види, па је свако кога пут овуда нанесе „сумњив”. Овај пут, уз Јошаничку реку, неки виде и као „пут свиле”, „пут преживљавања”, којим одвајкада клопарају „Трепчини” аутобуси, по истом дневном реду вожње по којем се и сатови навијају.

Цео овај крај, све мушко које је стасало одлазило је у рудник у Црнац. Запошљавали су се и као радници „секачи”, а многи су због накарадне политике отишли трбухом за крухом, јер места за њих у Лепосавићу није било. Одлазили су пут недрага, а најстарији су остајали на овој посној земљи, подно обронака Рогозне, чувајући праг предака.

Наша прича је овога пута другачија.

Заборављамо на 8. март када су двојицу младића из Јошанице претукли Росу специјалци, јер су их затекли како по првом мраку траже изгубљени телефон. Заборавићемо на прошло лето када су у возило Србина припадници Росу испалили 450 метака, а онда када су ухапсили младића из тог аута, који није био повређен и у први мах успео да побегне, претукли толико да га ни најрођенији нису препознали.

Заборавићемо и на то да овде специјалци Росу могу да излете иза сваке кривине, да могу да вам препречи пут, да пушкама на готовс и са фантомкама на главама, говорећи на албанском језику могу да вам припишу измишљен прекршај, а онда…

Сипи киша, ветар стиже с врха Рогозне… а тамо на брду Орлић чује се тешко клопарање точкова. Биће да то припадници Росу обилазе терен. Завлаче се и у скровита места и рупе до којих само ловци пут знају, тамо где се из јазбина само јазавци помаљају.

Нахереним мостићем, који је зимус скоро па однела Јошаница, кад је водена стихија ломила још неолистале јове, прелазимо и ми нагнути на једну страну. Опала вода, а ми грабимо асфалтним путем до засеока Црвенци. У засеоку оних који су пре више од сто година дошли из села Црвени, које припада лепосавићкој општини, а налази се на тромеђи Звечана, Новог Пазара и Лепосавића. Кренули су онда у „сеобу”, тражећи простор где има „доста земље и воде”.

За нама остаје заселак Бараћи, код њих ћемо по повратку. На уском путу, не срећемо никог. Кривине се смењују, а видик пуца доле ка реци, ка кућама из чијих оџака ветар разноси дим на Цркву Васкрсење Христово. Ту се за сваки црквени празник окупљају житељи из целе Јошанице, Лепосавића и Ибарске долине.

„Добар дан, добро нам дошли”, на вратима нас дочекује Љубинко Милисављевић, старина од 92 лета. Један је од двоје најстаријих житеља у лепосавићкој општини. Дочекују нас и син Витомир (69) и супруга му Танасија (62) .

Некада је у засеоку било 24 сељана, сада само четворо. Сви Милосављевићи. „Знам да сам најстарији овде, али и знам да је и само једна жена у општини старија од мене. Здрав сам, од јуче ме шака заболела, отекла, али донела су ми деца лекове. Не дају ми да радим, а ја не могу докон да седим. Секао сам нека дрва”, говори Љубинко, док седи на каучу, а син и снаја нас служе ракијом, како се домаћински овде и дочекује, и приде кафом и колачима.

„Овде смо, на овој земљи 116 година. Мој прадеда Милисав је овде дошао са шест синова. Дошли смо из Црвени, па се тако и овај засеок по нама зове – Црвенци. Ишло се некада тако за земљом. Имамо девет хектара. Радило се много на земљи, а шума се штедела. Сећам се да се није као данас до касно у ноћ седео. Нису се трошила дрва као сада. А и уз петролејку смо стасавали. Тек негде на почетку седамдесетих година прошлог века стигла нам је струја. Куповао се гас, силазило се на пијацу у Лепосавићу за со, шећер, а остало смо све имали. Ја сам 37 година радио у државној служби, у Шумском газдинству”, говори смирено, разговетно Љубинко, старина који и сад помаже у башти, у засадима воћака, надгледа пчелињаке…

Стоку одавно нема. Кокошке гаји, а некада је у Љубинковој штали било 18 говеда. Торови пуни оваца… јагањаца, пуни кочаци свиња.

Супруга му је преминула пре десет година, али ту су син и снаја који му скоро сваког дана долазе. Увек има спремљену храну, опрану и опеглану одећу. Време одмиче, из топле собе излазимо напоље. Двориште озеленело, трава већ покошена. На надморској висини од 600 метара, где успева све од пшенице и кукуруза до диње и бостана, дунуо је опет ветар ношен ситном кишом која боде очи.

Силазимо низ асфалт, док нам за леђима остаје Градац, брдо где је по предању у једној од стена остао траг стопе Марка Краљевића. Озеленеле посејане њиве, шљиваци окречени… доле из реке, с пута одјекују точкови „Трепчиног” камиона.

Поново смо пред кућом супружника Зорана и Милене Бараћ, којима тече 78. година. „Нисмо се подуго видели”, углас изговорише, док нас уводе у топлу собу куће чатмаре, којој је више од једног века. „Да кажем да смо здраво! Идемо код лекара, воде нас деца. Године иду, а ми све мање можемо да радимо”, опет углас говоре Зоран и Милена, док бубњи шпорет, а напољу ко да јануар пишти.

Силазимо преко нахереног моста, пролазимо поред школе, у којој је некада било и 50 ђака. Чак ни ауто припадника Росу, који овде даноноћно шпарта, није наишао. Не сретосмо ни возило Кфора, иако је ту на само стотинак метара од ушћа Јошанице у Ибар база „Нотинг хил”.

 
Биљана Радомировић