Политика, 3. 7. 2022, Пољаци и Југословени – најбројније жртве нацистичких „доктора смрти”

Логор, илустрација Фото: Shutterstock

Како су лекари у служби монструозног Хитлеровог режима погазили све етичке норме најхуманијег позива – била је тема предавања које је у Институту за европске студије одржао експерт за ову област др Пол Џулијан Вајндлинг, професор историје медицине на оксфордском Брукс универзитету

Медицински експерименти над заточеницима нацистичких концентрационих логора својом монструозношћу и дан-данас узнемирују савест човечанства. О овој теми, с освртом на страдалнике с простора некадашње Југославије, предавање је у Институту за европске студије одржао професор оксфордског Брукс универзитета Пол Џулијан Вајндлинг. Овај истраживач и професор историје медицине годинама проучава сложену мрежу нацистичких медицинских злочина, а на основу увида у изворна документа успео је да открије идентитет великог броја жртава. Осим као аутор мноштва научних радова и књига у овој области, професор Вајндлинг у свету је познат и по ангажману у националним и међународним друштвима и организацијама које истражују период владавине националсоцијализма у Немачкој.

Како је предочио на предавању одржаном у Београду, према резултатима његових истраживања и на основу броја одштетних захтева поднетих после рата, медицинским експериментима било је подвргнуто 29.290 логораша. Преживела су њих 11.454, уз различити степен нарушености менталног и физичког здравља. У највећем броју случајева жртве су биле држављани Пољске (7.092), а одмах после њих Југословени (3.913). Следе држављани Немачке (2.841), Мађарске (2.010), Чехословачке (1.624) и Совјетског Савеза (1.054). За 7.172 заточеника концентрационих логора над којима су вршени опити нема података о националности.

„Нацисти су медицинске експерименте почели да спроводе од 1933. године. Ова пракса постаје масовна током 1942. и 1943, када је било активно и по 50–60 оваквих програма. Неки од њих су трајали и почетком 1945. јер су поједини истраживачи настојали да дођу до резултата који ће им обезбедити наставак каријере и после слома Трећег рајха”, каже проф. Вајндлинг.

Према његовим сазнањима, у логорима на територији Југославије нису спровођени медицински експерименти над заточеницима. Највише жртава „доктора смрти” било је у логорима Аушвиц-Биркенау (3.835), Дахау (2.411), Маутхаузен (2.243), Бухенвалд (1.773) и Захсенхаузен (1.405), где су постојали изоловани блокови за „истраживачке намене”.

На помен нацистичких злочина под маском науке, прва асоцијација је др Јозеф Менгеле и његови злогласни генетски експерименти с близанцима. Међутим, он је само најекстремнији изданак дегенерисане гране нацистичке медицине, која је најхуманији позив извргла у сушту супротност. Тако су „људским заморцима” без анестезије одстрањивани унутрашњи органи или ампутирани делови тела, а над женама су вршени најмонструознији гинеколошки захвати.

Испитиване су границе подношљивог физичког и психичког бола, мерено је колико човек може да издржи без воде, хране, кисеоника или у условима екстремно ниских или високих температура. Обављани су експерименти с електрошоковима и различитим синтетичким дрогама. Добијени резултати „књижени” су као медицинско-војна истраживања, без навођења како се до описаних сазнања дошло. Баш као што је егзактно, без ослањања на варљиве теоретске претпоставке, утврђен учинак угљен-моноксида у гасним коморама, као и ефикасност пестицида на бази цијанида, по злу познатог као циклон бе.

Једна од опсесија лекара у служби нацизма било је и трагање за ефикасним лековима и вакцинама против заразних болести, које су наносиле губитке немачкој армији.

„Др Клаус Шилинг је једно такво истраживање о маларији спровeo у логору Дахау. Од 1942. до 1945. експериментисао је на више од хиљаду логораша, међу којима је било и 89 Југословена. Сви они су заражени убодима маларичних комараца, или им је трансфузијом давана крв већ инфицираних, што је за више од трећине њих било фатално”, испричао је проф. Пол Џулијан Вајндлинг.

Доктор Клаус Шилинг је за своје злочине после рата осуђен на смрт и погубљен 28. маја 1946. Тиме је правда барем делимично задовољена. Међутим, правичност је заобишла многе преживеле жртве смртоносних експеримената које су спроводили Шилинг и његове колеге по огрешењу о медицинску етику.

„У време канцелара Аденауера донета је одлука о исплати одштете жртвама медицинских експеримената у нацистичким логорима. Међутим, постављени су врло рестриктивни критеријуми за остваривање права на компензацију по овом основу. Зато је огроман број захтева одбијен”, објашњава професор Вајндлинг и истиче да су Југословени нарочито лоше прошли. Наше власти су, како је оценио професор Вајндлинг, очито биле више заинтересоване да Немачка „окаје грехе” кроз инвестирање у југословенску привреду него што је марила за интересе жртава.

„Испреговарани су изузетно ниски износи одштета, између 2.000 и 4.000 марака, а и та сума је примаоцима била више него преполовљена, због обрачунског курса Народнe банкe Југославије. Примера ради, грађанима Пољске и Мађарске исплаћивано је по 30.000 до 50.000 марака на име обештећења. Уз то, никаква надокнада није следовала породицама преминулих жртава медицинских експеримената. Неправично је и то што су компензације биле једнократне иако су многи преживели имали трајна оштећења здравља и инвалидитете, па самим тим и умањену радну способност”, наводи професор оксфордског Брукс универзитета.

Нацистички медицински експерименти спровођени над људима утицали су да се после рата из корена промени међународно законодавство, да се донесе низ прописа и етичких одредаба, како би се спречило да се тако нешто било када и било где понови. Ипак, једно питање је дуго остало отворено – како се односити према резултатима нацистичких медицинских истраживања?

„Према једној школи мишљења, сви ти подаци и закључци морају да буду уништени, трајно уклоњени из корпуса медицинских знања. Други пак заговарају да уколико нешто од тога може да се употреби на добробит људског рода, треба да буде коришћено и даље развијано, попут резултата експеримената с вакцинама иако је то с моралне тачке гледишта крајње деликатно. Међутим, мало тога из нацистичке медицинске баштине има икакву вредност, с обзиром на оптерећеност расним теоријама и предрасудама. У суштини, истраживања су представљала само посебан вид тортуре”, закључује професор Пол Џулијан Вајндлинг.

Дарко Пејовић