Радиша Гојгић (1883–1968) Фото: Из књиге „Биографски лексикон Златибора”, Милисав Р. Ђенић
Из својих Кућана под Муртеницом млад оде Радиша Гојгић (1883–1968) да изучи за трговца у Пожеги. Радан и послушан, занат је завршио у дућанима пожешких газда, трговац постао.
А онда се заратило: прво против Турака за слободу неослобођених крајева, затим још жешће против Шваба за одбрану отаџбине. Од вредног трговца и домаћина Гојгић постаде неустрашив ратник. Овенчан Карађорђевом звездом, са четири тешке ране због којих је остао доживотни инвалид.
„Радиша је у турски рат пошао као на свадбене свечаности. Војници су се утркивали ко ће да изврши задатак, ко да се истакне. Никакав напор за њих није био тежак. Освета је слатка, а требало је осветити старе косовске ране. Многи су остали тамо на пропланцима старе Србије и нису се више вратили. Пушке су пуцале и просипала се крв. Радиша се сећао како су млади војници освојили Куманово, песме победника и радости ослобођеног народа. Блага јесења ноћ је падала када су се вратили из победе”, пише о Гојгићу златиборски хроничар Милисав Р. Ђенић у две своје књиге: „Златибор у Великом рату” (из 2006) и „Биографски лексикон Златибора” (из 2023).
Мобилизација 1914. затекла је Радишу у дућану у Пожеги. Појурио је да се што пре јави у своју чету. Пошли су према Дрини, почеле су борбе против јаког и спремног непријатеља. Браниоци се нису дали. Чете су отимале и губиле положаје. Ређале су се борбе у Подрињу…
„За једну ноћ извршили су девет јуриша да отму непријатељу Мачков камен, тај несрећни брег који је био прекривен лешевима младих људи. А кад су дошли до самог врха, нису могли да га заузму, него се опет прикупили па поново јуришали, гинули, освајали и губили. Гледајући како гину његови другови, суседи и познаници, Радиша је стезао хладну цев своје пушке и желео да се освети непријатељу, сатре плаве униформе које су тако гадно навалиле на његову земљу. Видео је свог команданта пука како осматра положај и срце је хтело да му препукне када се стари јунак претурио с коња смртно погођен непријатељским куршумом. То су они мучни дани које није могао да заборави”, пише Ђенић.
Храбро се Радиша борио и на Солунском фронту, вешто пробијао кроз пешадијску ватру и топовску канонаду односећи извештаје и доносећи наређења командиру чете, капетану Миливоју Млађеновићу.
„Сваки контакт с непријатељем Гојгић је обележио необичним јунаштвом по коме су га другови памтили. Испред бугарских ровова, 26. септембра 1916, изнео је рањеног наредника Марка Марковића, наредне ноћи бацио се на ракету за осветљавање и угасио је својим телом да не осветли наше положаје. На Ивенској коси добровољно се јавио да крене на један специјални задатак. Одабрао је осам другова са којима је упао у један непријатељски бункер и заробио читаву посаду. Био је неуморан, несаломљив и храбар до безумља. После ових подвига поверен му је један вод у трећој чети.”
А онда је Гојгићу ратна срећа окренула леђа. „На положају Црна чука задобио је четири тешке ране. Несрећан и уморан, клонуо је и скљокао се међу каменице. Ту је чекао да га непријатељ пронађе и дотуче. А тамо, у његовој чети, командир се распитивао и викао: – Трчите, спасите каплара Радишу! Извуците га како год знате.
Али куршуми су падали као град и нико се није усудио да приђе рањеном каплару. А Радиша је лежао и осећао како га болови све више стежу, чинило му се да се смрт приближава… Кад је далеке стране покрио мрак, болови су постајали све несноснији, а смрт није хтела да дође. Онда су се однекуд појавили његови другови и ставили га на носила.
– Мијајло, брате, убиј ме! Не могу више да се мучим – једва је изустио.
Другови су га однели у превијалиште, одатле у Солун. Ране су болеле, па после зарасле. Радиша више није могао да се врати на бојно поље, јер је остао стално неспособан. Пренели су га у Бизерту, душу његову мучиле су болне носталгије. Желео је да макар једном види зелене гајеве драге далеке Србије.”
Када су се једног дана војници окупили у болничком дворишту, на груди Радише Гојгића, каплара из Пожеге, официр је прикачио сребрну Карађорђеву звезду с мачевима. – Стекао си је својом крвљу и ранама, јуначе.
Сузе су Радиши наврле на очи. Након те свечаности одгегао је са штакама до болничког кревета и дуго, дуго остао сам.
Вратио се одликовани каплар после рата у ослобођену отаџбину, својима у Пожегу. Мада ратни инвалид, није одустао од трговине. Умро је, цењен и поштован, пола века након завршетка Великог рата.
Бранко Пејовић
