Политика, 30. 3. 2008, Трусина: Снегови о Илиндану [из Архиве]

Трусинa Фото: Политика, С. Сабљић

Невесиње – Пут до Доње Трусине нимало лак. Серпентине, одоздо од Берковића, центра ове херцеговачке општине настављају се једна на другу. И тако, замало, па све у бескрај. Прашине нема јер је снег тек однедавно овуда окопнио и открио калдрму коју су, некада давно уграђивали мало Османлије, а мало више Аустроугари. Углавном поробљивачи.

А онда рај за очи. Омеђено Вардом, Дупцем и Зечком – село Доња Трусина. У присоју куће од камена, а посред села плодно поље Трусинско којим тече речица Опачица и то наопако. Мирко Ђурић каже како кроз Доњу Трусину Опачица тече од запада ка истоку, да би после стотинак метара високог водопада, којим се вода обрушавала, река скретала и текла од истока према западу и на крају понирала у Дабарско поље.

У Кошути, Пићевићима и Драгану, трусинским засеоцима, данас двадесетак душа. Некада их је било бар пет-шест пута више. Ђака нема. А било их је више него ли данас сељана…

Из Доње Трусине углавном се одлазило и враћало, али само под старост, како би се, на дедовини, у миру, провели пензионерски дани. У Доњој Трусини никада и ничег није било више од земље. Због тога се од пољопривреде и сточарства живело и преживљавало.

Знано је да су у Доњој Трусини били и Грци и Турци и Аустроугари. Најдуже бегови. Овде се и данас неке њиве зову кајтазуше, по турском харачлији који је у Доњој Трусини убирао и крчмио народну муку.

Мештанин Васо Куљић у последњем отаџбинском рату изгубио је сина. Кажу да је „херојски погинуо бранећи српски народ и дједовину”. Кћерка му је у Америци. Тамо је докторирала и води државну фирму. И други син је отишао преко „локве”.

Данас је Васо са супругом у родном селу. Прича о свему. О прошлости највише и о свом оцу Сави, угледном човеку, кога су убили само зато што је био учен, а уз то краљев службеник.

– Када год би били избори доле у Берковићима народ би га увек бирао за начелника. Волели су га и ценили сви. Једино комунистима није ваљао. Стрељали су га 1942. године. Шта ћеш, таква су била времена, прича Васо.

А тај, Васин отац, још за живота, испословао је све документе потребне за градњу православног храма Светог Василија Острошког. Црква је подигнута поред Пиштета, једног од бар десетак врела овог прелепог села. Мало подаље, а и повише Доње Трусине, је Горња Трусина. Доња Трусина припада берковићкој, а Горња невесињској општини. Посестриме дели само брдо и ништа више.

У тој Горњој Трусини, уз сам пут, спомен-табла изрешетана рафалом. Подигнута је на месту на коме су сељани, одмах на почетку „оног рата” убили Мију Бабића, „надалеко познатог усташу који је био десна рука поглавнику Анти Павелићу”.

Мало даље споменик подигнут краљу Петру Првом, великом ослободиоцу свих Срба, Хрвата и Словенаца. Ово је ваљда једино спомен-обележје са уклесаном кокардом и краљевим именом које је преживело све владе и владаре трусних ју-простора.

Горе, изнад села, ближе Горњој Трусини, је брдо Стражевица. Локалитет крије велику тајну коју нико и никада није одгонетнуо. Пуно тога, међутим, на Стражевици упућује на истинитост прича мештана да се ту крије манастир затрпан земљом и камењем.

Испод самог врха Стражевице, више од хиљаду метара над морем у пукотини која раздваја две громаде, налази се врело. Веле да и за највећих врућина, никада није пресушивало. Легенда каже да је вода овде почела тећи пошто је, само стотинак метара даље, пресушило једно мање врело.

Снегови у Доњој Трусини први дођу, а последњи оду. Месецима замету трагове звери и људи, путеве и богазе. То и није некаква посебна новост. Новост је то што је снега за давних времена, у Доњој Трусини, било и о Илиндану.

Славиша Сабљић