Политика, 4. 8. 2024, Чедомир Антић: Крај рата Срба и Хрвата?

Олуја: Колона Срба у одласку пред прогоном Фото: Политика, Р. Ћурковић

Наведимо само понешто, а да притом занемаримо Други светски рат: погроме с почетка 20. века над Србима у Загребу; како је Хрвату учињена част да 1914. испали прву гранату на Београд; Хрват је победио на конкурсу за израду споменика аустријске победе на месту срушене Његошеве капеле на Ловћену, други Хрват је одобрио њено ново рушење, а трећи подигао маузолеј

Војна операција „Олуја” представља највеће етничко чишћење у Европи после 1949. и завршетка изгона источноевропских Немаца. Агресија је извршена над областима под заштитом УН док су у току били преговори. Народ који је бежао био је жртва бројних ратних злочина. Убијене су стотине цивила. Масакрирани су штићеници дома за особе с посебним потребама, мрцварени старци и старице, стрељани заробљеници… Из Сплита је пљачкаше у Книн возио нарочити воз. Велика победа постигнута је уз штедро наоружавање и обуку из САД и Немачке, након НАТО бомбардовања крајишких циљева, заустављања свих електронских комуникација Српске војске Крајине, уз однос снага на терену од осам према један у корист Хрватске и пасивни положај који су западне силе наметнуле Србији и Српској.

Нација песника А. Г. Матоша или Миле Будака није могла да се досети чак ни оригиналног назива за своју злочиначки поход, који ће у хрватској колективној свести превазићи наше Косово и Колубару. Они који су их заиста организовали, обучавали и победу им омогућили организовали су већ једну „олују” у пустињи, а за нови назив нису им се трошили време и крвави новац. У Хрватској се подсмевају броју од 1.893 већином цивила и трећином жена за које знамо да су погинули или нестали током „Олује”. За лажне сматрају већину злочина над Србима, а оне које признају – као што су Вариводе – релативизују и ниподаштавају.

Хрватска је држава у којој данас стотине Срба леже у затворима због ратних злочина. Једини осуђени хрватски војник за злочине за време „Олује” по националности је Србин. Срби су чинили шестину становништва Хрватске и трећину жртава последњег рата. Њихове убице Хаг није казнио, а ослобођење хрватских генерала за најтеже злочине извршио је судија америчко-израелског држављанства стварајући преседан који је данас од значаја у појасу Газе. Кажњени су малобројни злочини над Србима. Па и тада убицу породице Зец, пензионисаног пуковника, помиловао је председник Хрватске; убица цивила генерал Мирко Норац током издржавања казне успео је да се ожени, добије дете и изгради кућу; а генерал Бранимир Главаш је за време суђења изабран за народног посланика…

Теза о Србима као реметилачкој мањини у Хрватској историјски је нетачна. Никада од стварања странака у последњој четвртини 19. века до 1990. Срби у Хрватској нису већином гласали против бар једног од већински хрватских политичких покрета. О томе да су Хрватима наметнули комунизам треба бар два пута размислити. Српски народ је у комунизму лишен својих установа, додатно разједињен у оквирима југословенске државе, њега су 1990. у Хрватској само коначно обесправили. Тек тада он се побунио и наступио као јединствена нација. То систематско гурање српског народа у рат касније је коришћено као образац за решавање српског питања. Притом, мислим и на вештачко стварање кризе у Црној Гори, између 2011. и 2020. године, као и на Косову и Метохији од 2012. до данас.

Хрватска је током протекле три деценије све више непријатељски настројена према Србији. Напади на Србе се претходних година крећу у просеку око 300 годишње. Када у далматинској селендри народ за време машкара спаљује лутке зликоваца, за њих је – 2024. и 2023. године – Александар Вучић Дон Кихот, а Владимир Путин само његов слуга, Санчо Панса. Орној спонзорки „резолуције о осуди геноцида у Сребреници”, свака парламентарна осуда злочина извршених пре осамдесет година у НДХ чиста је увреда и очигледна агресија. Но, да се Хрватска с усташким злочинима истински суочила, не би ове године натпис о Холокаусту нестао из Јасеновца. Директор Хрватског државног архива био би особа која не тврди да су Срби 1941. извршили геноцид над Хрватима. Некадашњи председник хрватског парламента противио би се афирмацији усташког поздрава „За дом спремни”. Бивша хрватска председница Колинда Грабар Китаровић пропустила би да у свлачионици репрезентације у славу усташких кољача Јуре Францетића и Рафаела Бобана из пуних плућа урла стихове: „Дрину воду прегазили, Србију су попалили!” Коначно, актуелни председник Хрватске, Зоран Милановић, који с осмехом признаје да му је „дјед био усташа”, не би љутит на Београд приметио како се онда „Срби чуде што су их Немци бомбардовали”.

Све наведено је последица историје. Тај однос утемељен је на верској нетрпељивости из раног новог века, чињеници да због османске опасности Хрватима насељене земље Угарског краљевства нису прошле верске прогоне и унификацију. Подстицан је и дуготрајном политичком и социјалном неинтегрисаношћу Хрватске која је превазиђена тек у 20. веку. Но, он је највише заснован на чињеници да је после великих померања становништва од 15. до 17. века од изворних Хрвата остало јако мало.

У Београду све ово прво нису уочили, а потом нису желели да виде. Наведимо само понешто, а да притом занемаримо Други светски рат: погроме с почетка 20. века над Србима у Загребу; како је Хрвату учињена част да 1914. испали прву гранату на Београд; Хрват који је за време Првог светског рата био војни гувернер Србије, после није прогоњен, али је основао усташки покрет; Хрват је победио на конкурсу за израду споменика аустријске победе на месту срушене Његошеве капеле на Ловћену, други Хрват је одобрио њено ново рушење, а трећи подигао маузолеј – уз здушну подршку Матице Хрватске… За хрватско вођство нема добре владе у Србији. Мико Трипало је као националисте нападао чак и Марка Никезића и Латинку Перовић, а ова друга је највећег Хрвата у историји – Јосипа Броза Тита – чак и питала да ли су за њега добри само мртви Срби.

Хрватска је држава која није могла да трпи толерантног Милорада Пуповца, чији су представници пре обележавања дана када су усташе у глинској цркви спалиле стотине Срба положили венац на споменик „бранитељима” – онима који су оружано обесправили па потом протерали потомке жртава. У Хрватској је ове године комунално предузеће једног малог града захтевало рушење споменика покојнику написаног на ћирилици. Они виде постојање такве плоче као провокацију, а обећавају да ће „увредљиво” писмо дозволити када бар једна трећина плоча буде ћирилична!

Неко би рекао да су Срби, колико год страдали, чак и за време претходног рата, својим злочинима створили трауму код Хрвата. Питам се како је онда могуће да 40 одсто свих хрватских улагања у иностранству већ до 2005. буде усмерено у Србију. Стјепан Месић је, без било какве задршке и стида, сместа преузео стотинак евра пензије коју је стекао као врховни командант ЈНА и српске ТО у време када су се оне бориле у местима хрватске трауме Вуковару, Бибињу и Воћину…

Чули смо како постоје случајеви да мафија има своју државу. Мислим да, у случају Хрватске – од оца домовине Анте Старчевића до данас – сопствену државу има један европски Кју Клукс клан.