Политика, 5. 1. 2018, Сондермајери – патриоте и хероји

Породица др Романа Сондермајера, супруга Станислава, синови Тадија, Владислав и Станислав и кћи Јадвига Фото: Телеграф

Тадија, ваздухопловни ас из Првог светског рата, један је од оснивача „Аеропута”, др Роман је утемељивач војне хирургије, мајка Станислава је била храбра болничарка, а Станислав – најмлађи српски војник на Церу

Година која је иза нас протекла је у знаку обележавања 90 година од оснивања друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут”, чији је један од оснивач и дугогодишњи директор био Тадија Сондермајер, најмаркантнија личност у цивилом ваздухопловству Србије и Краљевине Југославије између два светска рата. Оснивању „Аеропута”, је претходио несвакидашњи лични подухват овог ваздухопловног аса из Првог светског рата. Био је то лет авионом „потез 25” од Париза до Бомбаја у Индији и назад до Београда, од 20. априла до 2. маја 1927. године – двадесет дана пре историјског лета Чарлса Линдберга преко Атлантика.

Навршило се 125 година од рођења и 50 година од смрти оснивача „Аеропута” и тим поводом лане је у Београду, на углу Палмотићеве и Улице Косте Стојановића, откривена биста Тадије Сондермајера. У сенци јубилеја остало су сећање на остале чланове ове познате породице, све саме велике српске патриоте и хуманисте, трагичне хероје Првог и Другог светског рата.
Извиђач и први војни пилот

Тадија Сондермајер је рођен у Београду, 19. фебруара 1892, где је матурирао у Другој београдској гимназији, након чега је у Немачкој започео студије на архитектонском одсеку Техничког факултета. Након објаве Првог балканског рата, заједно са млађим братом Владиславом, напустио је студије и пријавио се као добровољац у Српску војску. У авијацију је ушао априла 1916. Извиђачки курс је завршио у Седесу код Солуна и одмах након тога је прешао у ескадрилу – у Вертекопу. На фронту је, поред извиђачке службе, вежбао да сам управља авионом и за кратко време добио звање војног пилота.

Крајем новембра 1917. оболео је од маларије због чега је упућен на лечење у Француску. Уместо планирана три, у болници је провео само један месец, јер се пријавио у школу акробација у Поу. По завршетку ове школе, као најбољи стрелац на ловачким авионима у својој групи, завршио је и Вишу школу гађања у Казоу. Пре повратка на Солунски фронт био је распоређен у једну ловачку групу на француском фронту. Почетком марта 1918. примљен је у најбољу француску ловачку групу „Рода”. Борио се против ескадриле чувеног немачког авијатичара Рихтхофена, познатијег као Црвени барон. За пет недеља, колико је провео у овој групи, оборили су 265 авиона, од којих Сондермајер два. При повратку са другог лета, 21. маја, његов авион се запалио, а Сондермајер задобио тешке опекотине. Након лечења и касније демобилизације, завршио је Вишу аеронаутичку школу у Паризу и добио диплому аеропланског инжењера. У Београд се вратио као први српски ваздухопловни инжењер и одмах се ангажовао на развоју цивилне авијације.

У маја 1922. изабран је за потпредседника „Аероклуба”, а председник је био принц Павле. На том месту остаће до априла 1941. Након Тадијиног историјског лета за Бомбај, убрзано је почела продаја акција и основан је „Аеропут” – успешна авио-компанија, која је повезивала највеће центре у Краљевину Југославији и ову нову балканску земљу са великим центрима у окружењу и целим светом.

Тадија је одликован највећим српским, југословенским и француским одликовањима: Карађорђевом звездом са мачевима, златном и сребрном медаљом за храброст, Албанском споменицом, француским Ратним крстом и Легијом части.

Из пољских Черновица у Србију

Нове комунистичке власти нису опростиле Тадији Сондермајеру његово остајање у Београду у току Другог светског рата и сарадњу са Краљевским двором пре рата. Мада је од октобра 1944. учествовао у борбама за ослобођење Београда, када се народним властима пријавио као пилот добровољац, ухапшен је и из затвора је изашао тек после годину дана. Касније је ослобођен кривичне одговорности, рехабилитован и враћена су му сва грађанска права. После рата је радио у грађевинском предузећу „Полет”, након чега је пензионисан.

Отац Тадије Сондермајера, доктор Роман, рођен је 1861. у Черновицу у Пољској. Матурирао је у Лавову, а на Јагелонском универзитету у Кракову 1884. завршио је медицину. Након што је специјализирао хирургију, кратко је радио на овом универзитету, а 1889. долази у Србију и постаје војни хирург у Београду. Касније је постао управник нове Војне болнице на Врачару, најмодерније установе тог времена. У балканским ратовима и у Првом светском рату био је начелник санитета Министарства војске. Реорганизовао је санитетску службу Српске војске, залагао за превентивну вакцинацију војника и организовао производњу сопствене вакцине.

После рата од 1919, др Роман је био управник Војне болнице у Новом Саду. Први је у Србији оперисао хернију (брух) и извршио више од 5.000 операција. Пензионисан је у тада највишем санитетском чину, пуковника. Умро је као сиромашан човек, 21 јануара 1923. године.

 
Мајка храброст

Др Роман се оженио Станиславом Ђурић, ћерком ђенерала Димитрија Ђурића, начелника Историјског и Оперативног одељења Ђенералштаба, министра војног, члана Српске академије наука. Договор између супружника различите вероисповести био је да деца понесу пољска имена, а да се крсте у православној цркви. Имали су четворо деце, Тадију, Владислава, Станислава и Јадвигу.

Станислава је била чланица Управе „Кола српских сестара”. Чим је проглашена мобилизација 1912. сви Сондермајери су обукли униформе и нису их скинули до 1918. Мајка је од почетка радила као болничарка добровољац. Умрла је на самом почетку рата, у августу 1914.

Најмлађи син, Станислав – Сташко, рођен је 1898. године. Када је почео Први балкански рат, 1912, био је исувише млад за војску и остао је у позадини, „да лечи ратнике”. Кад је почео Први светски рат, истог дана када је проглашена мобилизација, 12. јула 1914. пријавио се у добровољце. Иако малолетан, ступио је у војну службу 16. јула, у Други коњички пук. Забележено је да су „официри и војници заволели свога малог добровољца. Добар јахач од детињства, он не допушта да изостаје иза својих старијих другова, прекаљених ратника. Током Церске битке, 5. августа 1914, погинуо је у јуришу код села Добрић, као најмлађи српски ратник, тачно месец дана пред 16. рођендан. Након битке, жене села Богосавац изашле су на бојиште и нашле тело дечака у морнарској униформи, одакле су га донеле у центар села и сахраниле на месту где и данас почива. У блузи погинулог дечака пронађен је дневник умотан у марамицу.

Дипломата и ађутант кнеза Павла

Средњи син Сондермајерових Владислав је рођен 1894. За време балканских ратова 1912. и 1913. као ђак је учествовао у борбама, за шта је одликован сребрном медаљом за храброст. Први светски рат затиче га као питомца у Војној академији, па са Првим ескадроном другог коњичког пука учествује у многим борбама 1914. и 1915. године. Са својим пуком је прешао преко Албаније и дошао на Крф, а у августу 1917. ступио је у извиђачку авијатичку школу у Француској, одакле се након завршене школе с групом од 20 млађих официра вратио на Солунски фронт. Одликован је златном медаљом за храброст, а за заслуге у ратним операцијама у последњем периоду рата одликован је орденом „Белог орла првог реда са мачевима”, и француским „Ратним крстом”.

После Првог светског рата дуго је био у у војном ваздухопловству, војни изасланик Краљевине Југославије у Риму и ађутант Њ. К. В. кнеза Павла. Војну службу је завршио у чину ваздухопловног пуковника краљевске војске – као командант ваздухопловног пука у Панчеву и потом кратко као командант ваздухопловног пука у Рајловцу код Сарајева, где је почетком Другог светског рата заробљен и одведен у Немачку у заробљеништво. Након рата није желео да се врати у Југославију и остао је да живи у Енглеској. Умро је у Лондону 1956. године.

Јово Симишић