Политика, 5. 12. 2023, Удба – најјача кад је била невидљива

ЈБ Тито, В. Бакарић, С. Крајачић Стево Фото: Архива, Вечерње новости

Управа државне безбедности (Удба) свој живот je почела марта 1946. године, а први закон којим се уређују послови државне безбедности донет је тек двадесет година касније

Дух у тешком, црном шињелу који се обрачунавао прво са непријатељима власти, а затим и са отпадницима партијског курса. Хоботница која је стигла да се увуче у домове, комитетске канцеларије, факултетске слушаонице, фабричке погоне… Доживела је неколико организационих и лингвистичких реформи – рођена као ОЗНА, каријеру је завршила као СДБ.

Али најјача је била онда када је у законима била невидљива и кад није имала никаква овлашћења. Када се звала Удба. Њени творци, идеолози и оперативци били су звезде социјалистичке Југославије. Оно што данас називамо суперстаровима. Таложећи на себе контроверзу за контроверзом, штитили су, не само безбедност државе већ и поредак у којем је монопол имала Комунистичка партија.

Али колико су послови државне безбедности били регулисани законом у комунистичкој Југославији?

– Удба свој живот почиње марта 1946. године, а први закон којим се уређују послови државне безбедности донет је тек двадесет година касније. Постоји континуитет рада од оснивања ОЗНЕ 13. маја 1944, али он није регулисан законски, већ само подзаконским актима, наредбама, упутствима… Чак у једном случају 1947. прво је донето упутство Удбе о раду њених иследних органа, а тек годину касније Закон о кривичном поступку, којим се ти органи овлашћују да буду иследни, да хапсе људе. Ово упутство имало је статус строго поверљивог документа, а то је значило да је за документ знао Удбин иследник, али не и онај ко је ислеђиван.

Тај период, од када је Удба формирана па до 1966. златно је доба државне безбедности, бар са становишта оних који се њом баве. Све се регулише подзаконским актима, они имају карактер службене тајне, нема законских овлашћења осим тог једног малог, из једног Закона о кривичном поступку, и то са закашњењем. Удба с једне стране постоји, функционише, а ако гледате законе не можете да је видите – прича др Борис Беговић, професор Правног факултета у пензији, који је истраживање о правном уређењу Удбе представио на недавно одржаној конференцији „Социјалистичко право у Југославији 1945–1990”.

Заправо, Удбу су тада видели само они који су са њом имали посла. Али када би били пуштени на слободу, морали су да потпишу документ да неће говорити шта им се догодило у том блиском сусрету треће врсте. Дакле, где си био? На службеном путу. Уз то, ограничења у раду готово да нису постојала, такорећи радили су шта су хтели и уживали висок положај у друштву. Цењени и слављени, и што је најважније, имали су поверење маршала. Тако је изгледало златно доба Удбе.

– Она јесте успела, уз стравичну и непотребну цену Голог отока, да заштити интегритет Југославије у сукобу са Стаљином. С те стране су изградили политички легитимитет, а с друге стране Јосип Броз је њима био задовољан јер су сву домаћу опозицију, и леву и десну, држали под контролом. Били су миљеници поглавара земље – фотографисао се он с њима, сусретао, давао им на тај начин политички легитимитет. Они су били звезде тог времена, а многи од њих су и заиста били одликовани народни хероји. Не треба заборавити да су то људи из рата, да су то све првоборци: Јово Капичић, Анте Раштегорац… Они нису били лажни народни хероји, већ су учествовали у рату против Немаца, против озбиљне војске, против Вермахта – објашњава проф. др Борис Беговић.

А онда долази 1966. и Брионски пленум, где државна безбедност у политичком земљотресу губи тло под ногама. Онај ко их је створио одлучио је да њихову моћ умањи. Након тога, објашњава наш саговорник, формирана је комисија Савезног извршног већа за реорганизацију државне безбедности, па је она у септембру те године изнела тезе на основу којих је донет први закон који регулише послове државне безбедности. Како је Удба раније изгледала и радила, сазнаје се тек из теза за њену реорганизацију.

– Ако говоримо са становишта правног регулисања, најбоље време је та 1966. и 1967. година. Закон из децембра 1966. године је, према мом мишљењу, најбољи закон којим се регулише Служба државне безбедности, а прате га врло добро написана правила службе. Децембра 1973. донет је Закон о основама система државне безбедности и ту се већ види драстичан пад квалитета законског текста. Током 70-их и 80-их година с једне стране се увећавају овлашћења службе, а са друге стране извршна власт земље од 1973. преузима управљање Удбом, сада већ преименованом у Службу државне безбедности. И то се законом јасно ставља до знања. Законом о савезним саветима ствара се Савезни савет за заштиту уставног поретка и он, са председником републике, председништвом СФРЈ, Савезним извршним већем, добија наредбодавну функцију и утврђује задатке Удбе, односно Службе државне безбедности. У закон се 1984. додаје и то да служба мора да води рачуна о ставовима и политици Савеза комуниста Југославије и тиме је Удба потпуно деградирана. Постаје сервис политичке странке. То је потпуна супротност онога што је она била и што је замишљено да буде – самостална стручна служба – појашњава проф. др Борис Беговић како је кроз законе изгледао успон и пад Удбе.

Документација у Загребу и Љубљани

Да би пронашао релевантна документа „Политикин” саговорник је одлазио у Загреб и Љубљану, јер у Србији докумената о обављању унутрашњих послова готово да нема.

– У Архиву Југославије не постоји фонд Министарства унутрашњих послова, ни у Архиву Србије. Ту имате фондове свих министарстава, кабинета председника републике, Централног комитета али не постоји фонд Министарства унутрашњих послова. Кључна ствар у смислу истраживања наше прошлости и суочавања с њом, у оном фундаменталном смислу, јесте да се формирају ти фондови у оба архива и да се грађа отвори за истраживаче. Закон о тајности података каже да су сви рокови пробијени – истиче проф. др Беговић.

Ко спречава да се прошлост дозна?

 
Вишња Аранђеловић