Курт Валдхајм Фото: Mitropolija.com
Гост Белдокса биће и Рут Бекерман, победница Берлинала са документарним филмом „Валдхајмов валцер” о нацистичкој прошлости генералног секретара Уједињених нација
Када је недавно као личност у жижи 20. Солунског фестивала документарног филма Аустријанка Рут Бекерман представљала „Валдхајмов валцер”, са којим је у фебруару иначе победила на 68. Берлиналу, рекла је публици да је реч о филму о човеку који је „читавог свог живота лагао и направио велику каријеру”. То се односи на Курта Валдхајма, дугогодишњег (1972–1982) генералног секретара Уједињених нација. Човека чију је нацистичку прошлост Бекерманова из више углова осветлила и раскринкала у овом филму.
На 11. Белдоксу, који почиње сутра, Рут Бекерман ће се и лично поклонити београдској публици која је, такође недавно, на 65. Мартовском фестивалу имала прилику да у њеном одсуству види и комплетну ретроспективу њених увек политички и друштвено ангажованих и широм света награђиваних филмова.
У „Валдхајмовом валцеру” Бекерманова сада са већ довољне историјске дистанце, у неку руку наставља мисију демаскирања човека којем је, са његове позиције маркантног и убедљивог челника УН, цео свет веровао. Њен филм започиње сценама оног гласног „Не, Валдхајму!” изговореног на бечким улицама током протеста против његовог избора за председника Аустрије (1986), развија се „копањем” кроз приватне и јавне архиве о мрачној и антисемитској прошлости овог лидера света (ту су и документи о томе да је Валдхајм знао и за депортацију 60 хиљада солунских Јевреја у логоре смрти) и издиже до узнемиравајућег упозорења – да се откривањем прошлости заправо приказује стање у којем се Европа налази данас …
Током солунског сусрета Рут Бекерман је у разговору за „Политику” на питање о њеним личним сећањима на Валдхајма рекла и следеће:
– И ја сам као велики број Аустријанаца у то време о њему размишљала врло површно и само у контексту УН. Рођена сам у јеврејској породици и моји родитељи нису волели његову политику, а ја га нисам сматрала интересантном личношћу. Он је увек био некакав функционер.
Када је ваше интересовање за њега порасло?
Онда када се кандидовао за председника Аустрије и када је постало очигледно да ће победити на изборима захваљујући томе што је он наводно „човек коме верујемо” јер је толико дуго обављао функцију генералног секретара УН.
Снимали сте протесте против његове кандидатуре, али сте на филму почели да радите тек 2013. године?
Нисам сигурна зашто сам тек тада извадила ВХС касете које сам још онда снимила и почела да их гледам. Разговарала сам и са својим асистентом и рекла да је све прилично шокантно чак више него у тренуцима када се „афера Валдхајм” и догађала. Почели смо још дубље да истражујемо, наилазили на ужасавајуће ствари у архивама, а све се то тако добро крило од јавности толики низ година. Он је чак починио и ратне злочине над српским цивилима док је као Хитлеров официр током Другог светског рата боравио у Југославији.
Ми овде смо много тога знали и временом још више сазнавали, а какав је био случај код вас у Аустрији?
Мало се знало, јер се мало говорило. Мислим да су и они који су све знали ћутали, јер су се са њим и његовим „делима” слагали. Други су сами себе уверавали да „то не може бити истина”, јер како би постао „владар света” да јесте. „Афера Валдхајм” је прекинула табу тему у Аустрији и све је гласније почело да се говори о правим жртвама немачких нациста, о кривици, о чињеницама. За Аустрију ова афера је била врло добра, отрежњујућа. Пробудили су се они који су били толико заузети тиме да играју жртве и да због тога нема места за јеврејске жртве. Аустријанци су дуго себе сматрали највећим жртвама нациста. Тада су се освестили, а сада смо опет у ситуацији када је амнезија на делу.
Има много амнезије у данашњем свету, ваш филм је опомињући?
Популизам је одувек у игри, тактике са којим се врши подела у друштву такође. У време Валдхајмове кампање коришћен је антисемитизам, данас све више расту негативна енергија, расизам и ксенофобија, а људи су презаузети својим конзументским животом. Мој филм је пре свега намењен младим људима који показују интересовање за прошлост и спремни су да постављају питања, јер они нису били ни рођени када су се све те ствари дешавале. А треба да знају да су се десиле. Због будућности.
Дубравка Лакић
