Политика, 5. 9. 2022. Отворена изложба о козарачкој деци, прича о страдању и трагању за идентитетом

Жене и деца Поткозарја заробљени у хрватско-немачкој офанзиви тзв. операција Западна Босна, Козара, јул 1942. Фото: Музеј жртава геноцида 80/80

Изложба „Повратак, прича која траје” Музеја жртава геноцида, која кроз фотографије и друга документа сведочи о судбини српске деце са Козаре током Другог светског рада и њиховој потрази за својим идентитетом, отворена је данас у простору Музеја примењене уметности у Београду.

Говорећи на отварању, директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић је подсетио да је „Повратак, прича која траје” ауторке Јасмине Тутуновић Трифунов прва изложба те установе која је посвећену „само деци као најрањивијој категорији геноцида почињеног на територији Независне Државе Хрватске”.

„Наше теме су тужне, драматичне и веома емотивне. Сусрешћете се са фотографијама, лицима, физионимијама деце која су читав живот трагала за родитељима, браћом, сестрама и родбином, а само су ретки имали прилику да их пронађу. Ова изложба је посебно драгоцена и дирљива и не можете јој прићи искључиво из угла струке”, истакао је Ристић, преноси Танјуг.

Отварајући изложбу, епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк је, пред бројним новинарима и званицама, неколицини присутних који су преживели као деца са Козаре, поручио да су „најдрагоцјеније што наш народ има”, пошто су „прошли оно што не можемо замислити”.

Изложба говори о нади и истрајности преживеле деце, данас људи у позним годинама, који ни после осам деценија од велике Козарачке епопеје 1942. године нису престали да верују да ће сазнати ко су, чији су, одакле су и шта се током Другог светског рата десило са члановима њихових породица.

Након што је посредством акције Диане Будисављевић и бројних хуманих људи из јасеновачких логора спашено неколико хиљада српске деце са Козаре, нове комунистичке власти су им 1945. године одузеле евиденцију и тиме онемогућиле преживелима да сазнају свој прави идентитет и врате се својим породицама.

У југословенској штампи често су објављивани огласи попут „Тражим неког свог”, „Мислим да сам са Козаре”, „Траг изгубљен пред Јасеновцем”… а захваљујући новинару загребачког недељника Арена Марина Зурла 1963. године је покренута акција „Арена тражи ваше најмилије”, па су захваљујући њему и сарадницима попут истраживача Драгоја Лукића неки од преживелих малишана успели да пронађу своје породице.

Епископ Јован је рекао да је Лукић, уз помоћника Гојка Шербулу, „побројао што се тиче Јасеновца око 20.000 деце, а тај број је већ увећан за 4.000 имена”.

„Бог зна када ћемо доћи до истинског броја, а сама имена вероватно нећемо сазнати никад”, рекао је епископ Јован.

Према његовим речима, са људима као што су Ристић на челу Музеја жртава геноцида и Кринком Видаковић Петров у Меморијалном центру „Старо сајмиште” „улазимо у ново доба када ћемо истински да се бавимо овом темом”, док су у комунистичкој Југославији  Лукић и Зурл испитивали оно што је требала да тражи читава земља.

„Ми смо се сви као народ грдно огрешили о ту децу”, упозорио је владика.

Епископ Јован је навео да је првобитни сценарио за филм, који је недавно почео под именом „Златни рез 42 – Дјеца Козаре” да снима редитељ Лордан Зафрановић, садржавао сцене у којима, између осталог, усташки злочинац Макс Лубурућ спаљује картотеку Диане Будисављевић, што не одговара истинитим догађајима.

„Хвала Богу то смо избацили…. Требало је објаснити шта је држава радила после рата, и зашто су та деца нестала. А картотека је склоњена по наређењу Татјане Маринић из Министарства рада социјалистичке Хрватске. Требало је склонити и сакрити своју кривицу”, рекао је епископ Јован.

Према његовим речима, „морамо да нађемо ако је могуће још увек имена оних који су нестали, сазнамо судбине, а оне који су преостали да их чувамо као нешто најдрагоценије”.

Вд директорка Музеја примењене уметности Биљана Јокић је оценила да је изложба „прича о страдању и трагању за идентитетом”, и да представља важан део сарадње два музеја.

Поред ауторке изложбе више кустоскиње Музеја жртава геноцида Тутуновић Трифунов, аутор поставке је стручњак те установе Никола Радосављевић, а „Повратак, причу која траје” прати српско-енглески каталог. Изложбу су подржали су Министарство културе и информисања, Телеком Србија и Фондација Музеја жртава геноцида.