Политика, 6.11.2022, Горничево ратом разорено

Драгољуб Савић Фото: Солунци говоре, Политика

Стотине коња без јахача сумануто је јурило пољем, прескачући мртве и рањене на земљи, коњи су прелетали преко глава наших војника – сведочио је Драгољуб Савић, командир вода на Солунском фронту

Чачак – На дужини од око 50 километара били су логори наше Војске: дивизија до дивизије, пук до пука, јунаци са Цера, Колубаре, преживели са острва Видо, опорављени војници из Бизерте. Ти „бедни остаци” војске у плавој француској униформи са шлемовима на главама, наоружани француским оружјем, представљали су те 1916, убојиту силу.

Будили су се с једном мишљу и жељом: кренути већ једном на непријатеља, вратити се у поробљену земљу, међу своје укућане које годинама нису видели. Прилика за то указала нам се у августу 1916. у Горничевској бици, једној од најкрвавијих на Солунском фронту, у којој сам учествовао и ја, Драгољуб Савић. Војни стручњаци и историчари убрзо ће утврдити да су Горничевска и Кајмакчаланска битка решиле судбину Солунског фронта, па и судбину земље.

Моја јединица, друга чета првог батаљона, 23. пука Вардарске дивизије, била је у резерви Врховне команде, кад стиже наређење да кренемо према Горничеву. Дошли смо возом на само ратиште и из вагона развијамо се у стрелце, непријатељ је на око 400 метара.

Био сам у чину потпоручника јер су сви ђаци каплари, из оног Батаљона 1.300 каплара, имали тај чин. Уствари, имали смо га још од 1915. А на Солунском фронту затекло се око 700 каплара јер је половина погинула у Колубарској бици и касније, повлачећи се кроз албанске врлети. Са мном у чети била су и моја два друга из ђачке: Сретен Тадић из Београда, студент архитектуре, и Драгомир Тадић из Ваљева, доцније професор универзитета и доктор наука. У 23. пуку било је 28 потпоручника, некадашњих ђака каплара.

Било је око 10 сати. Време сунчано, лепо, топло, август је. Дунавска и Дринска дивизија имале су велике губитке, по четири хиљаде људи, али немам времена да размишљам о томе. Ево их: разлеже се бугарско „уре” на левом крилу које браним са својим водом. Збијена бугарска пешадија помоли се на неких стотинак метара од наших ровова. Брза паљба наших стрелаца, који су у стојећем ставу из ровова бацали припремљене ручне бомбе, уништила је тај први талас. Али чујемо команду бугарских официра и – ево иде други јуриш – па опет иста слика. Плотунима их прикујемо за земљу и покосимо а затим, као да су решили да изгину – изнова јуришају.

Кренемо у противнапад и само што смо прешли највише тридесет метара, сударисмо се са масом Бугара. На сунцу, у летњој жези, светлуцају бајонети и боримо се прса у прса. Пешаци, утонули у масу Бугара, бацају тешке ранчеве с леђа и само размахују бајонетом и пробијају пијане Бугаре. На том месту битка је вођена шест дана, Бугари и Немци нису више могли да нас помакну. Потом је уследила наша офанзива и непријатељ је почео да одступа ка Горничеву, где ће се одиграти страшна битка. Бугари и Немци успели су да заробе дивизион артиљерије Дринске дивизије – три батерије са 12 топова – али без затварача, погинуо је командант дивизиона потпуковник Пејовић.

Главни напад Бугара био је на Горничеву. Мој вод био је на путу према Битољу, код села Доњи Врбени. Бугари су имали страховите губитке и да би задржали своје трупе у одступању, уведу у борбу коњицу, пет ескадрона са око две хиљаде коњаника. Нападе нас коњица на широком Леринском пољу, потиснула одред француске пешадије, а у борбу се упусти наш батаљон добровољаца под командом Милутина Николића, и то да би спасао Французе. Неискусни добровољци гинули су брзо тако да је батаљон преполовљен.

Пустили смо их близу, на педесетак метара, и покосили митраљезима и брзом пушчаном паљбом. Ту сам видео необичан призор: стотине коња без јахача сумануто је јурило пољем, прескачући мртве и рањене на земљи, коњи су прелетали преко глава наших војника. У почетку, коњица је успела да се пробије до штаба бригаде и зароби две батерије, а командант бригаде Драгољуб Узун Мирковић једва је спасио главу.

Али на Горничеву наше чете као да су добиле крила. У трку, прса у прса, секу бајонетом. Рафали наше артиљерије рове земљу, комадају људе. Горничево, некад тихо село у ватру је претворено, растројене непријатељске јединице повлаче се у нереду. Ту, у селу Новаци, јурећи према Битољу, повратисмо оне батерије а Бугари су оставили и своју артиљерију и дали се у бекство.

Мој вод је имао петорицу мртвих и 14 рањених. У батаљону – око 150 погинулих. Погибе ми најбољи друг Синиша Буђевац, ђак каплар. Био је студент филозофије и полиглота, говорио је пет језика. Беше кратковид па је одбијен на прегледу. Али жестоко се бунио, није могао да се помири с тим да не учествује у рату. Били смо у Скопљу у истој чети, спавали на поду. Његов храбри вод успео је да освоји Котку, али је на њој заувек остао Синиша. Од муницијског сандука направљен је крст и ту је сахрањен, без опроштаја јер за то није било времена.

Ово сведочење Драгољуба Савића, одликованог са три Обилићеве медаље за храброст, касније почасног грађанина Париза, забележио је чачански књижевник Антоније Ђурић.

 
Гвозден Оташевић