Спомен-костурница на острву Видо Фото: Политика, Никола Тркља
Када се са брода изнад Плаве гробнице огласила сирена, стари солунски јунаци бацили су са палубе венац њиховим друговима који почивају на дну мора. Гојко Шантић је рецитовао песму „Стојте галије царске” и није било душе која није пустила сузу
Затекао сам се у Хиландару у вријеме одржавања јубилеја 70 година од пробоја Солунског фронта 1978. године.
Отац Никанор дао ми је да на Крф однесем инсигније (свијеће, вино и жито) потребне за помен. У оваквим приликама из Хиландара су ово редовно слали грчком митрополиту који је служио помен.
На Крфу сам се састао са другарима из Швајцарске и Њемачке који су као и ја били чланови тада веома активне секције „Друштва за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918”.
Заједно са посјетиоцима и десетак часних старина, учесника славне битке који су стигли из Београда, укрцали смо се на брод за острво Видо.
Када се са брода изнад Плаве гробнице огласила срцепарајућа сирена, стари солунски јунаци бацили су са палубе вијенац њиховим друговима који почивају на дну мора. Гојко Шантић је рецитовао песму „Стојте галије царске” и није било душе која није пустила сузу.
Крипта у спомен-костурници на острву Видо Фото: Политика, Никола Тркља
Централна прослава је уприличена на Крфу. Стигле су високе савезничке делегације: Грчке, Енглеске, Француске, Америке и Југославије. Југословенску делегацију је предводио предсједник Скупштине СФРЈ са неколико генерала ЈНА.
По протоколу прво су положени вијенци.
Придржавајући један другога, на платоу подигнутом за ову прилику, стајали су наши стари солунски ратници на врелом сунцу у њиховим традиционалним одијелима.
У тренутку када су на плато изашли свештеници пала је команда и сви војници постројеног одреда грчке војске скинули су капе. Почео је парастос изгинулим Србима који овдје почивају.
Истог момента, не скидајући капе, са овог мјеста на отвореној сцени удаљили су се присутни официји ЈНА. Отишли су у оближњу хладовину да посматрају церемонију.
И тужна и ружна слика!
Сем старих солунских ратника који су тада имали по 90 година и једва стајали на својим ногама и неколико нас „гастарбајтера” пристиглих из западне Европе, нико од бројне српске делегације није показао елементарно достојанство током молитвеног чина.
После смо се окупили у хотелу и сити испричали са јунацима из Великог рата.
Тада сам први пут сазнао за неке, данас опште познате истине о статусу и третману Солунских ратника које су некадашњи ратни непријатељи, докопавши се положаја и утицаја у новој држави поспрдно промовисали у „солунаше”. Сједили су сами јер су се њихови пратиоци размилели граду у шопингу.
Била им је то згодна прилика да се набави нешто од дефицитарне робе попут зејтина, детерџента или кафе које није било у продавницама у Југославији.
Ми смо причали нека своја животна искуства а мени је у сећању посебно остала прича љекара Тихомира Пантића, школског друга српског патријарха Германа.
Током мог педесетогодишњег странствовања и печалбарења, ова епизода на Крфу ми је једна од најтужнијих успомена.
Владимир Којић
