Политика, 6. 4. 2024, Вечно ћемо памтити поручнике Синишу Радића и Жељка Савичића

Спомен, илустрација Фото: Глас Српске

Данас се навршава тужних четврт века од одласка две младости, две памети, две лепоте.

Бесомучним нападима током НАТО бомбардовања СРЈ 6. априла 1999. године угашени су животи потпоручника Жељка Савичића и Синише Радића, само шест месеци након што су завршили Војну академију.

Погинули су на борбеном задатку, на планини Маљен, на дужности официра за навођење (ОЗН) 126. бригаде ВОЈиН (Ваздухопловно осматрање, јављање и навођење). Постхумно су унапређени у чин поручника, а сећање на њих још је живо међу свим припадницима 126. бригаде ВОЈиН.

Свих ових година, на годишњицу њиховог страдања 6. априла, са породицама ових јунака на место њихове погибије одлазе и припадници 126. бригаде ВОЈиН, не препуштајући их забораву.

Ова специјалност, ОЗН, мало је позната не само грађанству, него и многим професионалним припадницима Војске Србије. Пре свега јер су они који се њом баве малобројни и о њиховом специфичном послу се не говори често.

Свих ових година осећам дуг да се и јавном речју обратим широј јавности желећи да укажем поштовање и погинулим потпоручницима и њиховом тешком, захтевном и часном позиву официра за навођење, или како се обично наводи – ОЗН.

Нећу се држати строгих дефиниција које описују дужност ОЗН јер желим да што јасније представим суштину њиховог посла. ОЗН су официри којима је основна дужност да пилоте ловачке авијације (МиГ-29, а раније и МиГ-21) доведу у положај да ефикасно нападну непријатељски ваздухоплов. То успевају захваљујући нашим далекодометним радарима који омогућавају много бољи увид у ситуацију на небу него што то омогућава авионски радар. ОЗН издаје команде пилоту инструменталним преносом података (или гласом, путем радио-станице) којима му одређује курс, висину и брзину лета да би га довео у што повољнији положај за напад.

Пре 25 година, вршећи своју часну дужност, два изузетна официра, седећи у кабини радара који непрекидно емитује сноп зрачења, били су све време изложени могућем нападу противрадарски вођене ракете и, што је много погубније, противрадарски вођене авио-бомбе, од којих је једна угасила и њихове младе животе.

Овим речима сам желео да укажем поштовање Синиши Радићу и Жељку Савичићу, с надом да ћемо их се вечно сећати.

Мирослав Боснић,
официр у пензији, Нови Београд