Документација која се прикупља 140 година, која је пренета преко Албаније и прикупљена након што су је нацисти похарали, налази се у неадекватној згради
Војни архив Фото: Политика / Д. Јевремовић
Војни архив је у петак на свечаности у Дому Војске Србије у Београду обележио значајан јубилеј – 140 година постојања. Била је то прилика да се присутне званице – представници Министарства одбране, Војске Србије, војни аташеи и други – подсете или упознају с богатом традицијом ове установе, али и с проблемима с којима се Војни архив суочава.
Пописују војнике страдале у Великом рату
Војни архив, на основу своје обимне документације, пописује српске војне жртве у Првом светском рату а овај посао требало би да буде завршен до 2018. године, на стогодишњицу завршетка тог рата.
Фонд архива права је историјска ризница. Између осталог, садржи и документацију о деловању окупатора у Другом светском рату, као и архиву НДХ. Ту је и документација везана за ратове деведесетих на просторима бивше Југославије, као и НАТО агресију. Сарађују с Музејом холокауста у Вашингтону, „Јад Вашемом” и другим сличним институцијама у свету.
То се пре свега односи на данашње лоше смештајне услове: зграда је, споља гледано, лепе архитектуре, али неадекватна за чување архивске грађе. Војни архив налази се у кругу Војнотехничког института у Жаркову, где је смештен после агресије НАТО-а 1999. године, када је приликом бомбардовања тешко оштећена зграда Генералштаба у центру Београда, у којој се налазио и архив. Парадоксално, вредна документација која је сачувана преношењем кроз Албанију у Првом светском рату и прикупљена након похаравања од стране окупатора у Другом светском рату, сада је угрожена – лошим условима чувања.
Поздрављајући присутне, директор Војног архива пуковник Миодраг Секуловић, који већ годинама указује на проблем смештаја, подсетио је на богату традицију ове установе. Премијерно је приказан документарни филм о раду Војног архива.
Иницијативу за прикупљање војноисторијске грађе покренуо је 1866. године Јован Драгашевић, официр и интелектуалац, који је се обратио Министарству војном са предлогом о оснивању одељења за историју. Ова идеја остварена је тек десет година касније, када је 5. фебруара 1876. године, наредбом кнеза Милана Обреновића, основано Историјско одељења Главног Ђенералштаба.
Први задаци били су прикупљање докумената и сведочења везаних за српско-турске ратове, који су тада вођени. Прави изазови за Историјско одељење настали су у балканским ратовима 1912. и 1913. године, а проблеми у Првом светском рату. По избијању овог сукоба, архивска грађа је евакуисана из Београда и пребачена у Ниш, Крагујевац и Крушевац. Како је уследила офанзива Немачке, Аустроугарске и Бугарске, војска је при повлачењу кроз Албанију са собом понела и Војни архив. Део грађе, када њен даљи транспорт није био могућ, закопаван је. Ипак, архив је стигао на Крф и касније је пребачен у Солун, где је у великом пожару 1917. године један део уништен, али је већи део по ослобођењу враћен у Србију.
Реорганизација архива обављена је 1920. године, када је већ створена Краљевина СХС. До 1935. године рађено је на сређивању докумената везаних за Први светски рат. Над Европом се надвијала опасност Другог светског рата, па су припремљени планови за евакуацију архива којима се приступило у фебруару 1941. године. Грађа је размештена у Чачак, Пожегу и Ивањицу, али је по слому Краљевине Југославије у Априлском рату пала у руке Немцима, који су је преместили у зграду Правног факултета у Београду, а касније је пребачена у Трећи рајх, углавном у Беч.
Током рата и партизанске јединице – НОВЈ и касније Југословенска армија (ЈА) почињу да прикупљају своју архивску грађу. Посебно Историјско одељење основано је 1. марта 1945. године. По завршетку рата, ангажовањем тадашњих власти, већи део грађе Војног архива враћен је из Беча. У почетку је, сада јединствена грађа, била смештена у згради Правног факултета, касније је пребачена у складиште у Топчидеру, а затим у зграду Генералштаба у центру Београда, где је остала до агресије НАТО-а, током које је, након што је претходно размештена по Београду, смештена у Жарково, где се и данас налази.
Аутор: Милан Галовић
