Политика, 8. 12. 2024, Рањени и заборављени споменици Козарске Дубице

Козарска (Босанска) Дубица: Споменик Стојанка мајка Кнешпољка Фото: Политика

Неприхватљиво стање обележја славног војевања и великог страдања српског народа

Међу три општине које су у Другом светском рату, пропорционално броју становника, највише пострадале је Босанска, а сада Козарска Дубица, мало место на Уни у Републици Српској, близу усташког логора Јасеновац, на чијој територији је стратиште Доња Градина. На списку убијених у масовним злочинима усташа је 16.155 Дубичана или 53 одсто становника. Међу њима је 4.149 малишана млађих од 14 година.

У немачко заробљеништво отерано је 21.037 житеља тадашњег котара Босанска Дубица. Без обзира колико су ове бројке трагичне, а последице и данас видљиве у опустошеним селима, празним кућама и целим породицама избрисаним из матичних књига, обележја на велико страдање су запуштена и заборављена, препуштена времену које их свакодневно разграђује.

Видљиво је то на многим местима, а понајвише у Парку народних хероја, на раскрсници путева, у центру Дубице. Испод стогодишњих платана, споменици ослободилаца из два рата, четрнаест из Другог светског заједно са песником Скендером Куленовићем и Миланом Тепићем, последњим народним херојем Југославије. Чаме у осами и забораву, у гомили лишћа. Деле судбину многих обележја славног војевања и великог страдања српског народа.

У строју, и тишини, хероји Козаре, Бошко Шиљеговић, Стојан Грујичић Јаруга, Никола Лукетић, Никола Радуловић Којо, Авдо Ћук, Милан Премасунац, Милан Пилиповић, потом први партизански пилот Фрањо Клуз, Фадил Шерић и са њима Јово Бијелић, Јоја са Козаре, јунак из прича Бранка Ћопића и филмова Вељка Булајића. Рођен је у дубичком селу Јасење 1914. Године, а преминуо 1986. године.

Две бисте са постаментима су оскрнављене, имена хероја нестала, а заборав, каже за „Политику” Перица Бундало, брат народног хероја Милана Тепића, прекрио је имена и поруке, негде у дебелом слоју јесењег лишћа.

Скендерова биста у бронзи, рањена је у последњем рату, за време бомбардовања из Хрватске 1995. године. Нико се није сетио да бисту реконструише и поправи, пожалили су нам се дубички антифашисти. Милорад Буква, председник СУБНОР-а Козарска Дубица, пожалио се и на неприхватљив однос ове средине према важним тековинама.

„У Слабињи су украдене две бисте, а стара липа је пала на споменик жртвама фашизма у овом месту. Свима који имају новац, власт и утицај, упорно указујем на проблем, али то нико не уважава. Заборавити своје и непоштовати њихова дела, велики је грех,” сматра Буква.

О Скендеру Куленовићу, чије су литерарне заслуге немерљиве, у књизи „Кратка историја српске књижевности” Јован Деретић је написао да су његови стихови писани у рату за слободу, потекли са народних усмених врела. Најбоља, најславнија од њих „Стојанка мајка Кнежопољка”, језички је обликована по моделу народне тужбалице. Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви,” написао је Деретић, рекавши да визија победе извире из исконске вере човека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота.

Дубички песник Милинко Мишо Петровић каже да је рана на Скендеровим грудима заправо ожиљак на души целог народа Козаре и Поткозарја, а понајвише Стојанке мајке Кнежопољке, на бронзаној стражи, на градском гробљу Урије. Њена спомен-костурница изграђена је 1974. године. Аутор је вајар Станко Јанчић, ученик чувеног Антуна Аугустинчића. Платформа је правоугаоног облика омеђена зидом од цементираног камена, са стилизованом скулптуром, мајке избеглице, на кубичном постољу обложеном малом калдрмом, висине пет метара. Меморијал „Бетонски зид” са неколико фигуралних неправилних орнамената, који с леве стране приказује подигнуто оружје и оруђе на црвеној позадини, у средини стилизовани пламен, а десно, апстрактне црне фигуре на смеђој позадини и текст, готово у стилу графита, у првом плану. „Овде је усташки злочин 1942. године зауставио 1.600 српских живота на путу ка слободи. Стојанка мајка Кнежопољка бдије над њима.”

Спомен-костурница је запуштена, далеко од погледа, доступна само онима, кажу саговорници „Политике” на дубичким улицама, који са намером и снажном жељом дођу у овај град и потраже монументални споменик хероине из Кнешпоља и са Козаре.

Птица у руци жене, на постаменту од моштаничког камена, у истом парку, у Козарској Дубици, симболише љубав и пријатељство. Она подсећа на дванаест братских градова бивше Југославије који су се међусобно помагали, а омладина неговала пријатељство, играла у истом колу, наступала на приредбама, учествовала на радним акцијама. Овај јединствени споменик, рад академског вајара Алије Решића из Приједора, подигнут је 1979. године. Жена носи свет, она представља појам узвишености, чистоће и савршенства, једном је приликом објаснио је Решић који је највећи део свога стваралаштва посветио жени. Жена са птицом и сада је загледана у небо и сунце, али су нестале плоче са именима и успоменама братских градова. Порука је избрисана а неимаре у овом малом месту на Уни, победили немар и заборав.

Обешени на платанима

Време је такође разградило спомен-обележје у парку хероја, на којем су тешко видљива слова жртава и догађаја. Бетонска подлога је поломљена. „Овде на платанима, 20. новембра 1944. године, под злочиначком усташком омчом, угасили су се животи родољуба нашег места. Бабић Берта (80), Бејтовић Зехра (23), Јахић Муриса (17), Краос Стјепан (36), Краос Иван (70), Матаруга Ковиљка (17), Орнек Стјепан (25), Орнек Анка (32), Орнек Викторија (16), Орнек Анђелка (18), Пезић Маида (19), Шерић Бахрија (21), Шиљеговић Невенка (37), Шубарић Славко (57), Шубарић Анка (50). Била је бескрајна њихова љубав за слободом. Септембра 1984. године, месне организације ССРН Босанска Дубица.”

Милан Пленковић