Политика, 8. 4. 2023, Тријумфалан пролазак српске војске кроз Солун

Српска војска у Солуну 1916. године Фото: Политика, Дигитална библиотека Матице српске

Крвав рат против окупатора, мучно повлачење кроз албанске гудуре и долазак напаћене српске војске на острво Крф. А тамо је, како бележи адвокат Радомир Милаћевић у свом „Ратном дневнику 1913–1919”, уследио брз опоравак, преживљене недаће су препуштене забораву.

„На Крфу смо провели пет месеци. Осим великих умирања у прво време, живот је касније био лак и удобан. Добро снабдевени и добро храњени, од албанских костура изникла је читава војска. Брзина опорављања изненадила је како све нас тако и странце, којих је било много и са нама и поред нас. Колико је наше опорављање бивало брже и осетљивије, утолико нам је Србија била ближа, а наш повратак тамо видљивији.

Пролеће на Крфу било је весело и пријатно. Добро обучени и нахрањени били смо добро расположени, тако да се орила српска песма по кафанама и маслињацима и ноћу и дању. У два-три маха долазио је у штаб нашег Четвртог пука престолонаследник Александар. У друштву дивизијара К. Смиљанића посматрао је организовану свадбу и сватове у ужичком селу, било је врло успешних сцена. У добром расположењу Александар је рекао: ’Ја се целог живота нисам толико смејао и тако орасположио као за ове три вечери код вас Ужичана.’ Ова свадба је била тако успешна да се о њој говорило, екипа је давала ту представу и код других јединица. Било је доста песме, духовите и мрсне шале са којом се и освитало.

А обука се вршила веома интензивно, дању и ноћу, да бисмо се навикли у руковању новим оруђима. Најзад је дошао тај радостан дан. Тако жељно очекивано наше пребацивање у Солун, а одатле, ако Бог да, даље у Србију. Укрцали смо се у пристаништу Мораитики на један велики брод који је примио цео наш пук. До Солуна смо путовали 34 сата, јер смо морали да бегамо будући да су нас гонили сумарени, иако нас је пратило шест торпиљера. Били смо приморани да се склонимо у луку острва Родос, где смо сачекали појачање пратње и тек потом наставили пут за Солун.

На неколико сати пред наш улазак у солунску луку обавила се велика битка са два немачка цепелина који су бомбардовали наше и савезничке логоре. Један цепелин је оборен и запаљен, а његови остаци су се пушили у једном плићаку солунског пристаништа. Тај тип авиона-балона ускоро је напуштен, јер се показао много скуп и непрактичан.

По искрцавању сместили смо се у логору Галатиште и овде је живот, упркос великим врућинама и интензивној обуци, весео и пријатан. Најзад дошао је дан покрета у правцу наше границе. Сви смо се обрадовали, јер је то приближавање нашој отаџбини у коју бисмо желели да се што пре вратимо. Већ су се правила предвиђања када ћемо опет бити у милој Србији. Пролаз кроз Солун претворио се у наш мали тријумф. Својим лепим држањем и изгледом бацили смо у засенак све савезничке трупе.

Кад смо стигли у Острово под Кајмакчаланом, пред нама се већ водила борба између Бугара и наших јединица које су ту пре нас стигле. Борбе су бивале све огорченије, трајале две недеље. Бугари су одбачени, ми смо заузели Чеганске планине и подишли под највећи вис Кајмакчалан, утврђен од Бугара. Поглед на ову страшну планину, њене висине и чамотиње, без иједног дрвета, ледио нам је крв у жилама при помисли да ће то морати да се осваја и крвљу залива.

Велики напад на Кајмакчалан почео је 30. августа уз артиљеријско бомбардовање. Сам врх тучен је брзом паљбом из 300 топова. Кренули смо стихијском снагом напред. Наш налет био је тако неодољив да смо, упркос великим губицима, за дан и ноћ стигли под сам врх…. Кајмакчалан је узет 17. септембра уз велике напоре и велике жртве. Није било квадратног метра где није био леш или део људског тела. Читава брда муниције, оружја и ратне спреме. Ето, тако је изгледала капија Србије!

Заузеће Кајмакчалана био је крупан догађај у Првом светском рату и о томе се много и опширно писало у целој светској штампи. Непријатељ је покушао да поврати Кајмакчалан, али је тај покушај прошао уз губитак нове две-три хиљаде људских живота… Наше надирање се наставило, затим су се водиле страшне борбе око Горничева, Чуке и Груништа. У последњим борбама на Груништу и ја сам рањен, по трећи пут од почетка рата.

После лечења у шестој француској болници добио сам боловање ради опоравка и упућен у Алжир преко Бизерте. Ту сам провео шест месеци па се вратио за Солун. Био сам на служби у Битољу када је почела офанзива септембра 1918, која је окончала рат и ослободила Србију.

Најзад је моја крвава одисеја приведена крају. Четири године ратних патњи, три пута рањаван на седам места. Огрубео и задивљао. Заиста ретка срећа пратила је моју отпорну снагу која је успела све то да савлада и да од мене не направи инвалида”, писао је у свом ратном дневнику Радомир Милаћевић, рођен 1888. у златиборском селу Алин Поток.

 
Бранко Пејовић