Први је у „орлу” настрадао командант ескадриле „Тигрови”, а сутрадан и његов колега у кокпиту „мига 29”
Пре четврт века, на данашњи дан, био је трећи дан НАТО агресије на СР Југославију. Цела територија Србије и Црне Горе била је под ударима крстарећих ракета испаљених са бродова или бомбардера далеко изван граница земље, али и под налетима авијације алијансе која је дејствовала различитим пројектилима и авио-бомбама.
Супротставили су им се припадници Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Југославије при чему су изузетан допринос дали пилоти ловачке авијације. Истовремено, пилоти јуришне авијације, која је намењена за дејства по земљи, полетали су на задатке подршке копненим снагама Војске Југославије на Косову и Метохији, бомбардујући положаје сепаратистичке ОВК.
Прве ратне ноћи у пресретање су полетела петорица пилота у кокпитима „мигова 29”. Тројица су оборена, али су се спасили катапултирањем из летелица и приземљењем падобраном, а један авион се вратио тешко оштећен. Накратко су пореметили планове непријатеља, можда тиме и спасли нечије животе, а њихова храброст дигла је морал народа и војске.
Следећи пут пилоти су узлетели у пресретање 26. марта 1999, када је са оштећеног аеродрома у Батајници, полетео пар „мигова 29” којима су управљали мајор Слободан Перић и капетан прве класе Зоран Радосављевић. Летели су на запад покушавајући да дођу у прилику за дејство по непријатељу. Изнад Дрине погодиле су их ракете ловачке авијације НАТО-а. Перић се успешно катапултирао, али је Радосављевић погинуо, његов авион је пао у околини Бијељине и мештани су његово тело пребацили преко Дрине у Србију. Постхумно је одликован и унапређен у чин мајора.
Зоран Радосављевић је рођен 1965. године у Приштини. Отац му је био војно лице па је детињство провео у више градова бивше Југославије. Завршио је војну средњу ваздухопловну школу у Мостару, а затим и војну ваздухопловну академију. Постао је пилот-ловац и летео је на „мигу 21”, а касније и на „мигу 29”.
Дан пре њега, 25. марта 1999. године, погинуо је мајор Живота Ђурић, који је за командама „орла”, извршавао борбени задатак на подручју Косова и Метохије. Био је командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле РВ ВЈ, његов авион је оборен ватром са земље непосредно пошто је дејствовао по снагама ОВК.
Ђурић је рођен 1963. у селу Давидовац код Параћина. Похађао је ваздухопловну гимназију у Мостару и ваздухопловну академију. Своју официрску каријеру отпочео је на аеродрому „Петровец” код Скопља. Од 1992. радио је на аеродрому „Лађевци”, где постаје командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле, популарно названих „Тигрови”. Иза себе је оставио супругу, сина и ћерку. Постхумно је одликован и унапређен у чин потпуковника.
Тим поводом у Давидовцу код Параћина, родном селу овог јунака, у организацији Општине Параћин и МЗ Давидовац, одржан је комеморативни скуп, уз полагање венаца и цвећа на потпуковникову спомен бисту у присуству представника локалне самоуправе, војске, борачких удружења, параћинског Добровољног ватрогасног друштва, Ђурићеве породице и мештанана. У пригодном уметничком програму учествовали су хор Музичке школе „Миленко Живковић“ и ученици тамошње основне школе.
Погинуо је петнаестак дана пре свог 36 рођендана након што је 25. марта 1999. године полетео својим „орлом“ и извршио борбени задатак уништивши базу такозване ОВК и складиште муниције у реону Глоговца на Косову и Метохији.
Када је погођен, према процени његових колега, није желео да падне жив непријатељу у руке већ је обрушио авион на терористичко складиште и погинуо.
Трећи погинули пилот током НАТО агресије је пуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачког авијацијског пука (јединице настрадалог Радосављевића), који је у „мигу 29” погинуо изнад Ваљева 4. маја 1999.
З. Р. и Милан Галовић