Политика: Жртву је требало претворити у злочинца – Геноцид над Србима у Сарајеву (2)

Политика: Жртву је требало претворити у злочинца – Геноцид над Србима у Сарајеву (2)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Срби су у Трибуналу окривљени за три тешка злочина почињена над мусиманима главног града БиХ, блокаду града, етничко чишћење и гранатирање Сарајева

Многи гробови никад нису обележени и опојани, многи покојници нису ни сахрањени, неки су без трага нестали у сарајевској магли. Још све кости нису извађене из провалија и рака, ни откопане испод насипа и сметлишта, неке је заувек однела Миљацка. Још сви нису ни поменути.

Представници међународне заједнице су све то видели и знали, али су окретали главу. Били су неми и глуви. Својим ћутањем постали су саучесници у злочину геноцида над српским становништвом. И више од тога, кад год им се пружила прилика, оптуживали су Србе за сва зла која су се догађала у овом граду. Годинама су настојали и успевали да жртву претворе у злочинца, а злочинца у жртву.

Било је видљиво да је за муслимане Југославија постала сувишна, а тиме су им постали сувишни и Срби у Босни и Херцеговини.  Током 40 месеци рата у БиХ донете су 73, или умало сваке друге седмице по једна резолуција СБ  ОУН (више него што их је донето за ратове у Вијетнаму, Камбоџи, Кореји ). Скоро половина се односила на Сарајево. Међутим, ни у једној резолуцији није се помињао нити су узети у заштиту српско становништво и српски делови града.

Напротив, Срби су у Трибуналу окривљени за три тешка злочина почињена над мусиманима главног града БиХ: 1) блокаду града, 2) етничко чишћење и 3) гранатирање Сарајева. А шта се уствари збивало показаће наредне чињенице:

Блокада града, или први од три тешка српска злочина.

Нису се Срби у селима око Сарајева прихватили оружја да би блокирали град, већ да би се заштитили. Покољи извршени првих ратних месеци 1992. године у селима Граховиште, Касатићи, Миље, Ледићи, Чемерно, Кртине, Пресјеница, Тошићи, Млини и још бар десетак других насеља у околини, дигло је на ноге побуњене мештане не само Сарајева, већ знатно ширег околног подручја. У исто време неочекивано су страдала и српска села која су услед неповољног географског положаја и ради властитог опстанка била лојална муслиманским властима. Њихова лојалност за муслимане није ништа значила. Да до тога није дошло вероватно не би букнуо ни српски устанак и развој догађаја би можда ишао мирнијим путем. Друга чињеница која је узнемирила Србе је понашање Унпрофора. Они су наводно дошли за раздвоје сукобљене стране и чувају мир, а ни тада ни током целог рата ништа нису предузели да заштите српско становништво од муслиманских злочина. Да су се ангажовали у заштити српских села и српског становништва не би мештани морали сами да се бране, а тиме не би дошло ни до тзв. блокаде Сарајева. Кад су Срби увидели да су препуштени сами себи и да се једино оружјем могу одбранити и зауставити муслиманске наоружане хорде били су принуђени да се како-тако организују и формирају линије своје одбране. И то не само на сеоском подручју већ и у знатном делу ужег градског језгра.

Међутим, одбрана цивилног српског становништва и сеоског подручја претворена је, извртањем чињеница, у један од три поменута ратна злочина за које су Срби током рата стално прозивани. Од када је локално српско становништво спречило муслимане да упадају у њихова села, медијски је вешто исконструисана и лансирана теза о блокади Сарајева и услед тога хуманитарној катастрофи која прети цивилном становништу. Злочини по српским селима и заштита српског становништва нису ни помињани. Да апсурд буде потпун, Срби су окривљени само  зато што су одбраном својих села довели муслимане у тежак положај.

Помоћ муслиманима пружио је и Савет безбедности ОУН који је усвојио неколико резолуција о Сарајеву. Србима је, уместо заштите и гаранција за личну безбедност, постављен енергичан захтев да омогуће слободно кретање муслиманима, њиховим војницима и полицајцима, другим речима онима који су већ извршили покоље. Тај ултиматум, нормално, Срби нису могли да прихвате. То је био узрок нових оптужби.

Српска села и српски део града су били опкољени од муслимана и налазили су се такође у блокади. Али на то се ни Унпрофор ни остале међународне институције нису освртали. То ни СБ ОУН није узимао у обзир. Ако је реч о опкољеном или блокираном граду, онда се то односило на све његове општине и сва насеља, без обзира да ли су били у надлежности српских или муслиманских војних и цивилних власти. То је за обе стране била пат позиција.

Да су чињенице о угрожености и блокади српских насеља и српског дела Сарајева у коме се налазило више људи него у муслиманском делу имали исти третман у медијима какав је имао муслимански део града можда би и однос стране јавности и појединих европских држава према Србима био другачији. На жалост у Сарајеву су представници међународне заједнице на страдање Срба окретали главу. Бројне амбасаде и дипломатска представништва су такође ћутала. Били су неми и глуви. Својим ћутањем постали су саучесници у прикривању злочина над српским становништвом Сарајева. И више од тога, кад год им се пружила прилика, оптуживали су једино Србе за сва зла која су се догађала у овом граду. Све значајније медијске куће имале су дописништва и сви су правили медијску представу у којој жртву треба претворити у злочинца и обратно.

(наставиће се)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“