Последње речи јунака са Кошара: За ову земљу вреди умрети

Тибор Церна (1978-1999), командир стрељачког одељења 125. моторизоване бригаде ЈВ, јунак са Кошара Фото: Вечерње новости

Са родитељима Тибора Церне (20), чије ће херојско дело у борби бити заувек запамћено. Свесно се жртвовао, устао из рова као мета, да би саборци лоцирали непријатељског снајперисту

ОВЕ брезе засадио сам после 3. маја 1999. године. Тога дана смо, моја Ката и ја, сахранили сина. Заправо, засадили смо четири брезе. Све четири, уз темељ куће. Само је једна преживела… И, све мислим да је у њој живот нашег сина. Танан, треперав, чудесно леп, као што је и он био – говоре родитељи хероја са Кошара Тибора Церне, Ката и Јожеф.

Варош Дебељача, општина Ковачица. Кућа породице Церна је на крају места. Капију отвара Јожеф, отац хероја са Кошара чије је јунаштво уписано у лекцији часног служења отаџбини.

Тибор Јожеф Церна (Београд, 8. новембар 1978–27. април 1999, Кошаре), војник Војске Југославије. Као командир стрељачког одељења 125. моторизоване бригаде учествовао у одбрани Југославије за време НАТО бомбардовања.

Први пут после 18 година, Ката и Јожеф примају новинаре. И, не једном, већ више пута, поновили су: „Нас, за све ове године, нико ни за шта није питао.“

Ми смо им у сусрет кренули са сведочењем Тиборових старешина и сабораца са Кошара.

Април, двадесет осми, 1999. године. Тридесет шести дан бомбардовања. Ми, војници у рову, јунска класа ’98. Снајпер је тукао с терористичких кота. Упорно тукао. Тибор је био сасвим решен да буде мета. Да открије снајперисту, који је данима односио животе његових сабораца. Устао је и, погођен, пао. Али заустављена је рука снајперисте. Тиборове последње речи су биле: За ову земљу вреди погинути.

Република Србија
ВЛАДА

 

Одбор Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије

 

има част да замоли за Ваше присуство  обележавању годишњице

 

БИТКЕ НА КОШАРАМА

 

Дебељача (централни парк), Ковачица, споменик Тибору Церни
14. јун  2017. године у 11.00 часова

 

 

– Знам какав је срчан и храбар био. И верујем да се тако жртвовао – каже Ката Церна, Тиборова мајка.

Мрва од жене, а стена. Или се она тек тако брани од бола који не престаје. И никад неће престати.

ИМЕ УПИСАНО МЕЂУ ХЕРОЈИМА

 

ТИБОР Церна уписао се међу хероје у Дебељачи, где је на локалном гробљу уклесано његово име са именима других страдалих слободара, бораца Другог светског рата, као и на спомен-плочи Месне заједнице ове вароши. Ипак, његово име је свуда где су трагови страдања јуначке 125. оклопне моторизоване бригаде Војске СРЈ.

Такође, по њему се звао и меморијални турнир, а на првом је учествовало више од 400 такмичара. Међутим, овог такмичења више нема. Тиборови родитељи би волели да се турнир обнови.
Сећа се да је, трагајући за одговором да ли јој се син мучио док је одлазио у вечност, чула и ово сведочење:

– Који дан пре његове погибије, у ров недалеко од Тиборовог пала је бомба. У том рову су били добровољци. Он је чуо јауке. Командиру је рекао: Ја идем, идем да помогнем. Стигао је одговор: Војниче, не напуштај свој положај… Одговорио је: Па, шта ако погинем?! Ако погинем то је готово, ако преживим, нека ми суди војни суд. Некако су га наговорили да остане у рову. Његови саборци и старешине су ми рекли: Да смо га и после тог кобног дана спречили, он би учинио нешто да следећег дана погине. Такав је био.

Док говори Ката Церна, њен супруг Јожеф износи фотографије сина.

Иза ових опипљивих успомена је сећање на Тиборово детињство. Његово прво момковање. Његове речи уписане у трајање брезе уз темељ родитељске куће. И њихово, вечно боловање, опипљиво куд год да дирнеш и што год да дотакнеш.

Снимак Тиборовог испраћаја у војску Ката Церна нема снаге да погледа. У њој живи само онај дан када га је испратила у вечност.

Кошаре, мапа Фото: Фонд стратешке културе

– Првог маја су нам јавили да је погинуо – говори Ката, док њен супруг Јожеф невешто покушава да сакрије емоције, болније од ове приче.

– Био је првомајски уранак, нисмо имали телефон, јавили су комшијама. Два дана касније, пред кућом се зауставило војно возило, зауставило се ту, на улици. Ковчег није допратила војска, није било старешина, није било заставе. Никог да каже: био је такав и такав. А какав је био, потврдило је више од хиљаду и по људи на сахрани тог црног 3. маја. А ја сам се питала да ли ми сахрањујемо сина јунака или сина дезертера…

После су војне старешине дошле на четрдесетодневни помен, донеле заставу. После је стигао и орден за нашег сина. Орден за заслуге у одбрани и очувању безбедности… Али мој је син за мене највећи орден, већег нема. И није он једини херој. Сви они са Кошара и сви они који су живот положили за отаџбину су хероји…

За разлику од супруге, Јожеф каже да сина не сања. Од туге се брани тешким радом. Ради по шеснаест сати дневно. И шта год да ураде ово двоје људи, питају се – шта би им сад он, њихов Тибор, казао.

Они чувају свако његово писмо, последњу разгледницу из Ђаковице одакле је кренуо на Кошаре овај млади војник, закорачио тек у двадесету, одакле се није вратио.

– Готово пола године пре погибије, ја тражим сина. Желим да му чујем глас – говори Ката.

– Јавио се, и некако су га пустили на кратко одсуство. Дошао је са пуном кесом лекова, ноћима није спавао. Каже: Мајко, сви ми, војници, пијемо ове лекове… Е, видим ја докле је дошло. Молим га да се не враћа. Да оде код родбине у Немачку. Снаћи ћемо се, сакрићемо га. Не! Он ће мени: На шта ја теби личим да оставим другове. Оплакала сам га тада. Када је прва бомба пала знала сам исход.

Питамо Тиборове родитеље шта би данас, када их представе – ово су родитељи хероја са Кошара, одговорили?

Ката: Мој син је за мене био херој и пре ове приче, и пре сваког ордена. Поносим се што је погинуо за ову земљу, али не и на време које је изнедрило то страдање.

Јожеф: Поносан сам што је часно погинуо. И ја сам био војник. Знао сам куда ми син иде.

Поново питамо – ако бисмо вратили време, оно кад сте сина испратили у војску, како бисте поступили?

Ката: По цену живота га не бих дала. Умрла бих, не бих га дала.

Јожеф: Опет бих га испратио у војску.

Ј. МАТИЈЕВИЋ – М. МАРКОВИЋ