Privreda.rs.ba, 28. 2. 2018, Морепловци у српским опанцима

Бивак под маслинама на Крфу, 1916. године Фото: Самсон Черноф, Албум „Петогодишњи рат – Срби 1912-1916“, Лондон 1916. године.

Српска војска се после офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.

У јесен 1915. године Савезници су одлучили да српску војску снабдевају преко Јадранског мора. Велика Британија је требало да испоручује све потребе, а трошкови да се равномерно поделе са Француском и Русијом. Средства је требало прикупљати у Великој Британији, а поморским операцијама је поверено да риководи италијанска морнарица, чиме је признат њен приоритет инререса на Јадранском мору. Италијанском адмиралу су додељене знатне француске и британске поморске снаге, па су Италијани повели свој рат на Јадрану, подређујући својим интересима савезничке. То је нарочито дошло до изражаја за време снабдевања српске војске и њеног певоза на острво Крф.

Дуго су Савезници преговарали где да сместе српску војску, само захваљујући француској војној мисији у Бриндизију на челу са генералом Мондезиром донета је последњих дана децембра одлука о месту где ће се пребацити српска војска на опоравак и реорганизацију. Српска Врховна команда је сматрала да се само морем може спасти српска војска са албанских обала, под заштитом савезничке флоте. Италија је предлагала да се груписање српске војске обави код Валоне, а не код Драча. Италијанима је највише одговарало да српске трупе маршују ка Валони, али је француски генерал Жофр правилно проценио опасност која прети исцпљеној српској војсци на овом маршу, па је у договору са Великом Британијом и Русијом извршен притисак на Италијане да се српска војска превезе на Крф.

Српска војска је током децембра 1915. године пристизала у Медовски залив. Ту је стрпљиво чекала савезничке бродове, који треба да дотуре храну и да транспортују војску. Као бродоломници на пустом острву чекали су исцпљени војници упртих погледа према пучини. Прва је пристала у залив лађа “Ћита ди Бари”, пробијајући се кроз минска поља и заседе немачких подморница. Пошто је истоварила храну, прихватила је чланове српске Владе, чланове Народне скупштине и одредјен број избеглица. Други су остали да чекају.

Почетком јануара стигла су два велика санитетска брода са заставама Црвеног крста. Усидрили су се на 400 метара од обале због плитког залива. Више од хиљаду болесника, жена и ђака чекало је на обали да се укрца на брод “Кениг Алберт”. Преко дрвених мостића спуштали су се у барке које су их превозиле до брода. непријатељска авијација није нападала санитетске бродове, али је изручивала товаре бомби на барке пуне избеглица. Само захваљујући ватри једне српске батерије избегнута је катастрофа.

У три часа по подне брод је дигао сидро и кренуо далеко од албанске нагостољубиве обале. Подморница је пресрела брод и спровела га у Котор. После дугих прегледа Швабе су морале да пусте брод, који је наставио пут и прошавши кроз Месински теснац упутио се ка Марсељу, а затим на Корзику. Французи су их на овом острву дочекали са одушевљењем. Ту је почело опорављање измучених српских избеглица.

Било је предлога да се војска директно превезе у Солун. У међувремену је француска влада донела одлуку о превожењу српске војске у Бизерту. Предлози су се стално мењали, а српска војска је и даље чекала на албанској обали, болесна, исцпљена и гладна.

“Једно јутро пробудише нас радосни узвици!”, пише Драгослав В. Ненадић у књизи “Кроз Албанију 1915-1916”, “ Дошла је лађа! Дошла лађа! У нашој соби су већ били на ногама. Извукосмо се и ми брзо испод стола… Доиста, недалеко од обале, укотвљена, мирна, црнила се наша лађа. Њен незграпни мрки труп оштро је одударао од светле воде. Сумњам да је ико од нас осетио према једној мртвој ствари толико љубави као тога јутра према обичној транспортној лађи.

Сва лица у пристаништу су као преображена, радост и нада горели су у свима очима, а страшна авет као да се одједанпут уклонила испред новог спасиоца, кога су, чинило нам се, послали неки далеки моћни богови.

Међутим, следило је разочарење на обали, јер се сазнало да се на брод могу укрцати само одабрани. Укрцала се стотина, две, а више од хиљаду гледало је са очајањем на пучину у коју је лађа отишла.

Настадоше разни призори: један плаче, други псује све на свету, трећи као да прети некоме, говори гласно како ће се још ноћас убити; неки се свађају међу собом и бацају кривицу један на другога што се нису укрцали, други лагано, клонуле главе, неми и очајни одлазе некуда и посрћу. Свима тим изнуреним људима нада је данас подигла последње снаге и зато су заједно са њом пале и оне, а остао само неки болеснички умор, тупа клонулост и очајање”.

Превоз за Бизерту почео је 6. јануара 1916. године, испловљавањем из Бриндизија четири мала пароброда за Медову и Драч. Италијански бродови су укрцали 700 војника у Драчу и превезли их у Бриндизи. У Медови није дошло до укрцавања, јер је један брод потонуо пред самом луком, а други се вратио без војника.

Француска је донела одлуку да превози српску војску у Бизерту, али је и даље тврдила да је за то најпогоднији Крф. Због ривалства међу Савезницима није лако донета одлука о томе, наиме, да би се користио Крф, као територија Грчке, која није била у рату, било је потребно да га француска војска окупира. То није одговарало Италијанима, а тога се бојала и Велика Британија. И поред неслагања Савезника, француска влада је 5. јануара донела одлуку да се српска војска превезе на Крф, а Савезницима је саопштено да француска восјска нема намеру да окупира острво у било коју другу сврху осим у циљу прикупљања, снабдевања и реорганизације српске војске.

Француски пловни састав од четири оклопна крсташа, две крстарице и неколико торпиљарки и патролних бродова, са укрцанинм батаљоном алпских ловаца, испловио је из Бизерте 9. јануара и око 11.00 часова 11. јануара искрцано је 1.500 француских војника са батеријом топова, који су без отпора окупирали Крф. После искрцавања француски крсташи су се вратили у Бизерту, а крстарице и мањи бродови су остали на сидришту испред Крфа. Грчка влада и даље није пристајала да се српски војници превезу на Крф, али се на крају помирила са тим.

Одмах после поседања Крфа, француска морнарица је почела да се припрема за одбрану базе полажући противподморничке мреже и мине на северном уазу у Крфски канал и противподморничке мреже с индикаторима на јужном улазу. Две крстарице су распоређене на прилазима Крфском каналу, а за осматрање сидришта одређено је осам торпиљарки, 26 ловаца подморница и два миноловца.

Укрцавање у Медови је извршено под веома тешким условима. Било је веома мало чамаца за превоз до транспортних бродова, а и време је било веома лоше. Потпуно незаштићени на голој обали, на леденој киши и ветру рањени и болесни официри и војници чекали су укрцавање.

Пре ових догађаја, док се српска војска пробијала ка Јадранском мору, а црногорска борила у чувеној мојковачкој бици, у заливу Свети Јован (Шенђин) догодила се трагедија у којој је страдало 328 добровољаца, који су кренули у помоћ својој браћи.

Добровољци су кренули из Америке, како пише “Политика” од 5. јануара 1996. године, где су се окупили на позив представника добровољачких одбора у Србији и Црној Гори. Кренули су из Траверса у Канади, где су британске власти за њих подигле војнички логор. Сврстани су у водове, чете и батаљоне. Командант им је био доктор Ђуро Гуча из Војводине. На рукавима су носили српску заставу са ознаком: “У бој за народ свој”.

На брод су се добровољци укрцали у Халифаксу. Укупно је било 508 људи. После 25 дана пловидбе преко Атлантика, избегавајући немачке ратне бродове који су водили крстарички рат, стигли су у Напуљ 31. децембра 1915. године. Два дана касније продужили су за Бриндизи.

На Бадњи дан 1916. године трговачки брод “Бриндизи” са укцаним добровољцима стигао је пред Медовски залив. На обалама Албаније налазило се око 100.000 српских војника. Брод је избегао ратну флоту Аустроугарске, која је контролисала Јадранско море.

У пратњи “Бриндизија” биле су четири италијанске торпиљарке, као заштита од аустроугарских подморница, а по крми се налазио и један полутеретни брод са муницијом, два велика топа и 25 артиљераца. Добровољци су се радовали што ће се убрзо прикључити српској војсци. Изненада је одјекнула експлозија и то у моменту када је брод улазио у Медовску луку. Била је магла, а даљина до обале била је око 600 метара. Брод је био завијен димом, торпиљарке су се повукле на пучину, а са полутеретног брода су спуштени чамци за спасавање, али мало кога су спасили. Море је било немирно са високим таласима. Брод је брзо тонуо и смрт у таласима је нашло 328 добровољаца.

Никада није разјашњен узрок експлозије. Не зна се да ли је брод наишао на мину или га је торпедовала аустроугарска подморница.

Готово у исто време одвијала се друга драма са добровољцима на Средоземном мору. Француски брод “Прованса” укрцао је у Солуну неколико стотина српских младића, који су због болести и опште изнурености били привремено ослобођени војне обавезе. Дан укрцавања очекиван је с нестрпљењем, многи су били тешко болесни, међу њима и аутор Јован Ћирић који описује ово путовање. Многи су осећали страх од путовања преко мора, јер је највећи број њих први пут ступао на прекоокеански брод, а увелико се говорило о нападу подморница. Захватила их је на и путу морска болест, спасило их је француско вино и бели хлеб.

На команду: “Опасност! Подморница! Сви на палубу! Дрешите чамце!”, настао је силан метеж. Све је било спремно за напуштање брода. Топовска паљба је одјекнула са брода. Иако је ово био трговачки брод био је наоружан топовима за борбу против подморница у површинској вожњи. Топовска паљба је отерала подморницу. Драматични тренуци су се препричавали све до Француске, а они који су скочили од страха у море били су мета шала. Наши ђаци су стигли у Марсељ, али “Прованса” није избегла злу судбину. На повратку из Марсеља потопљен је и том приликом је страдало много француских војника који су одлазили на Солунски фронт. Страх од швапских подморница није био безразложан.

Превожење из Медове извршено је од 20. до 24. јануара. Укупно је превезено 12.000 људи.

“Тек сада настадоше сцене које узбуђују”, пише М.Ђ.Недић описујући стање на пристану ту у Медови, “свест и душу да би се дограбили брода, плаћани су црногорски чамци, барке, реморкери, златом. Људи се избезумише. Безобразно, преко рањеника који лежаху у маси на пристаништу, газећи и урлајући често, гураху се само да се приближе броду. Са малим мостом који везиваше копно са оним местом где су пристајале барке за утовар, обарали смо старе, жене и децу у море. Страх и паника захвати и културне људе и људе на високим положајима. Нико не хтеде да зна за другога”.

Страх је захватио српску војску, а он је последица стања у коме се нашла. Док су српски војници били гладни “Италијани за своју војску довозе храну у изобиљу. Поред тога, аустроугарска војска се приближавала Скадру и Медови. О томе је Никола Пашић писао српским посланицима: “Црна Гора се налази пред катастрофом, а због њене катастрофе пред катастрофом је и српска војска која се налази у Скадру и Сан Ђовани ди Медуа. Пропала је комбинација да нам Италијани помогну. Из свега онога што је Италија учинила за нас у току месеца,…, ми смо дошли до закључка да Италија не жели да нам учини стварну помоћ. Напротив, она својим одуговлачењем иде на то да наша војска буде уништена или да капитулира. Све ово да би се ослободила уображеног противника у Албанији и на Јадранском мору”.

Кад је савезничка експедиција напуштала Медову, заштитница српске војске из састава Прве армије била је већ 30 километара на маршу према југу. Аустроугарске трупе су ушле у Скадар 23. јануара, а Медова је заузета 26. јануара.

Укрцавање у Драчу и Валони било је интензивније. Мађутим, и ту је било проблема, јер је дошло до успоравања превожења и тек је 28. јануара то убрзано. Крајем јануара и почетком фебруара превожење је напредовало, и на Крф је превезено 4.000 до 5.500 војника.