Др Момчило Диклић: Степинац планирао покатоличавање Србије

Покрштавање Срба у Независној Држави Хрватској Фото: РТС / Архива

Рехабилитација Алојзија Степинца представља почетак рехабилитације НДХ, а институције међународне заједнице су пред великим испитом и морале би бити забринуте за приједлог канонизације овог кардинала који долази из Хрватске, гдје се десетине хиљада поздрављају нацистичким поздравом, упозорава историчар Момчило Диклић.

– Историчар Момчило Диклић у интервјуу Срни истиче да је хрватски кардинал Алојзије Степинац пројектант елиминације српског народа и да је у својим дневницима планирао покатоличавање Србије.

„Да је већа слобода и довољно радника, Србија би за 20 година била католичка“, записао је Степинац у својим дневницима 3. јула 1934. године, који, према ријечима Диклића, никада нису објављени у цијелости, зато што се у њима пројектује нестанак српског народа.

Диклић наводи да је познато да је Алојзије Степинац водио дневник од маја 1934. до фебруара 1945. године, те да је, према информацијама људи који су имали прилике да виде његов дневник, више од 90 одсто текстова писао лично.

Диклић истиче да Степинац, послије аудијенције код краља Александра 1934. године, у својим дневницима планира покатоличавање становништва и у Србији, те оцјењује да је данас процес покатоличавања довршен готово комплетно у западном региону Балканског полуострва.

„Степинац 3. јула 1940. године записује `Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, то јест, да пригну главу пред намјесником Христовим, светим оцем`, односно папом“, напомиње Диклић, објаснивши да Степинац сматра да је православље шизма, нешто што је скренуло са правог пута, а што су апсурдне ствари које се користе и данас.

Диклић подсјећа да је Анте Павелић хрватско становништво у НДХ насељавао у српске крајеве, а да Степинац исто тражи да се тако насели Хрватима и сјеверна Босна.

Подсјећа да је Титов сарадник Владимир Бакарић говорио 1945. године у вези са Степинчевим дневницима да су „незначајна писања која нису намијењена за јавност“. „Како ’незначајна‘, када се у њима пројектује елиминација једног народа и једне вјере?“, пита Диклић.

Он напомиње да постоје документи који говоре и о Степинчевом прикривеном преузимању власти од НДХ, те додаје да је Степинац скривао код себе документацију, крваво усташко злато, те организовао усташко-крижарске организације.

Степинчев двор је, додаје Диклић, био центар усташко-крижарских организација, а католички клер и часне сестре су помагали терористима који су извели низ атентата на представнике нове власти.

Диклић наводи да је Степинац „све живо уложио да се покуша спасити НДХ“, па тако обавјештава папу и Ватикан да треба обавезно спасити НДХ, јер ће пропасти „нових 240.000 покатоличених“.

Диклић сматра апсурдним објашњења хрватских јавних личности да је НДХ настала као крсташка творевина да би заштитила наводно угрожени католицизам у Краљевини Југославији, као да је Хрватска из истог разлога изашла из Југославије.

„То је невиђени апсурд, јер је, у ствари, требало срушити Југославију да би се довршио процес покатоличавања“, каже Диклић.

„Да је већа слобода и довољно радника, Србија би за 20 година била католичка“, записао је Степинац у својим дневницима 3. јула 1934. године, који, према ријечима Диклића, никада нису објављени у цијелости, зато што се у њима пројектује нестанак српског народа.

Говорећи о канонизацији Степинца, Диклић истиче да, независно од тога хоће ли Степинац бити проглашен свецем, Српска православна црква (СПЦ) и српска држава треба да упознају свијет о томе ко је био Степинац.

Он додаје да има довољно докумената по цијелом свијету о Степинцу – у Италији, код Енглеза, Нијемаца, Американаца, Руса, код балканских нових држава насталих из бивше Југославије.

„Не треба папи Фрањи то показивати, све то има. Бројни су документи, на десетине Хрвата је писало о улози Степинца и његових структура, на стотине Хрвата давало изјаве шта су радила Степинчева удружења, братства, били су познати кољачи“, каже Диклић.

Диклић напомиње да Степинац прихвата усташку државу, која је свој програм изложила у такозваним „усташким начелима“ 1932. године, што је већ био усташки устав, касније преточен у хрватски, гдје је било јасно како ће проћи Срби, православни народи.

„То је човјек који подржава Хитлера, нацизам, а његова улога је неспорно везана са Ватиканом, не вјерујем да би он нешто радио без Ватикана“, каже Диклић и додаје да би се још више знало о Степинцу када би се имало увида у његову комплетну преписку са Ватиканом.

Степинац је, додаје Диклић, био предсједник комисије за покатоличавање, био је надређен својим свештеницима, а између 1.200 и 1.700 хрватских католичких свештеника су се на извјестан начин окрвавили, били су команданти концлогора.

„Степинчев систем покрштавања је био са једне стране усташки нож, а са друге они долазе са крстом, да оно што је остало од фамилије пређе на другу страну“, напомиње Диклић.

Диклић упозорава да рехабилитација Степинца представља почетак рехабилитације НДХ, те истиче да су институције међународне заједнице пред великим испитом и да би морале бити забринуте за приједлог канонизације Степинца који долази из Хрватске, гдје се десетине хиљада поздрављају нацистичким поздравом.

„У хрватском друштву није извршен процес деусташизације, односно денацификације, да већински дио становниптва схвати да је било погрешно тражити једну националну државу преко једне монструм државе, каква је била НДХ“, истиче Диклић у интервјуу Срни.

Он напомиње да су сви противници Титовог система страдали, а да им се за гроб и не зна, док је Степинац сахрањен у загребачкој катедрали, мјесту гдје се иде на поклоњење, гдје је дневно знало долазити и пет до шест хиљада људи да му ода почаст.