Глас Српске, 27. 11. 2022, Отимањем Твртка и Јеванђеља до бошњачког идентитета

Чајничко јеванђеље Фото: Политика, Комисија за очување споменика БиХ

Ми смо муслимани, Бошњаци, Босанци, Европљани, и ништа не искључује једно друго. Зато с поносом можемо рећи да је краљ Твртко наш, да је наша и краљица Катарина, да смо под Твртковим љиљанима обнављали независност 1992. године.

Бобовац је наше мјесто. Наше је и османско и аустроугарско насљеђе у БиХ. Истакао је ово недавно лидер СДА Бакир Изетбеговић, наводећи да се ничега од наведеног Бошњаци не треба да одричу те да они у себи садрже слојевит идентитет.

Саговорници „Гласа Српске“ упозоравају на то да су ријечи Изетбеговића само дио једне опасне идеолошке мантре која се деценијама уназад покушава наметнути да би бошњачки идентитет коначно добио и своје историјско упориште, поготово у временима која су „означена“ као кључна, као периоди „средњовјековне босанске државе“.

И у томе можда не би било ништа спорно да се тај бошњачки идентитет не гради у ствари на покушајима прекрајања српске историје и све отворенијим идеолошким нападима на културно и духовно благо Српске православне цркве и идентитета њених вјерника. Посљедњи примјер фабриковане афере због наводног нестанка Чајничког јеванђеља, уз констатацију како се ради о „вриједном рукопису који се односи на писану грађу средњовјековне босанске државе“ и рукопису „босанске провенијенције“ најбоље илуструје намјере и планове представника бошњачке елите.

У ове активности укључене су бројне невладине организације, научни и академски кругови у Сарајеву и квази-историчари који селективно тумаче „повијест“. У томе им помажу и неке институције, као што је Комисија за очување националних споменика БиХ, а често и неки представници међународне заједнице.
У име оца и сина

Прве клице тог пројекта засијао је својевремено аустроугарски протектор у БиХ, попут данашњих високих представника, Бењамин Калај. Идеја је поново оживљена по распаду Југославије и стављена у први план идентитетске еманципације Бошњака у посљедњих десетак година.

Да се ради о идентитетском пројекту говоре и примјери да је чак и Повеља Кулина Бана проглашена и означена „родним листом Босне“, иако се ради о најстаријем писаном споменику, односно дјелу на српском народном језику, а никако камену темељцу „босанске писмености и државе“.

Свјесно се заборавља и да је ова повеља писана ћирилицом и на српском језику, а не „босанчицом“ те почиње ријечима: „У име оца и сина“. Слично је и у случају Мирослављевог јеванђеља, али и Твртка, који је од стране тих елита проглашен босанским краљем, иако је крунисан над одром Светог Саве у манастиру Милешеви. Безочно се јуриша на све што је српско.

Као упориште за ту бошњачку етногенезу узимају се чак псеудонаучне теорије о неславенском поријеклу и богумилству. Према ријечима саговорника „Гласа Српске“, крајњи циљ овог пројекта је да се прикаже како је готово сва српска културна баштина писана на босанчици, не на ћирилици, а самим тим и докаже да су сви културни споменици босански.

Нова фарса

Осврћући се на посљедњи случај у вези са Чајничким јеванђељем, члан Комисије за очување националних споменика БиХ из Републике Српске Анђелина Ошап Гаћановић указује на то да је власник овог јеванђеља СПЦ, не држава БиХ, како се тврди у одређеним „интелектуалним круговима у Сарајеву“ и да ово културно добро припада искључиво православним вјерницима. Наглашава да су хрватски и бошњачки чланови ове комисије срамно, неосновано и лажно оптужили СПЦ, инсинуирајући „отимачину“ вриједног српског средњовјековног рукописа.

– Преко федералних медија Бошњаци се алармирају како им је неко отео јеванђеље цркве босанске, које је наводно у питању дјело босанских богумила. Наводе како је овај документ државни те да припада свим вјерницима. Пласирају се и тезе како је ово јеванђеље у меморији босанског идентитета. Све ово није ништа друго до нови покушај да се отме културно и духовно благо СПЦ, на којем би се онда градио босански идентитет. Тај задатак на себе су сада узели и бошњачки и хрватски чланови Комисије за очување националних споменика БиХ, чије одлуке су до сада биле идентитетско-идеолошки обојене и дискриминишуће према српском народу, јер се Чајничко јеванђеље покушава приказати као рукопис јеретичке цркве „босанске“, негирајући његов источнохришћански православни литургијски образац у посљедњих 500 година – каже она.

Наводи и да се Црквена општина Чајниче обратила комисији са захтјевом за укидање незаконите одлуке комисије из 2013. којом је ово јеванђеље тада декларисано као рукопис „босанске провенијенције“, али одговора и реакције није било. Како је истакла, дошли смо у времена када српско насљеђе не треба само бранити од физичког пропадања, већ и од све безобзирнијих покушаја крађе идентитета, од лажних чувара и квази-историчара. Додаје и да је све што се у посљедње вријеме дешава око краља Твртка, који се проглашава босанским шехидом, дио тог идентитетског бошњачког пројекта, да би и преко њега био „утврђен“ средњовјековни босански идентитет.

– Нападају се и манастири, присвајају археолошки локалитети. За сваки средњовјековни локалитет се тврди да је „босански“, да су то богумилски стећци. У Брчком чак имамо ситуацију да се једном српском задужбинарском објекту отме досадашњи идентитет и претвори у нешто оријентално – наглашава Гаћановићева.

Херцег Нови: Стефан Твртко I Котроманић, основач града Фото: Општина Херцег Нови

„Калајисање“

Према ријечима лингвисте и професора српског језика и опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету у Палама Милоша Ковачевића на удару ревизиониста посебно се нашла средњовјековна историја, јер према мишљењу тих бошњачких квази-историчара она је кључна за стварање босанског идентитета.

– Истину приказују неистином. Присјетимо се и случаја присвајања Повеље Кулина бана. Сматрају да је чак и Мирослављево јеванђеље босански документ па чак и да је Твртко босански краљ. На основу лажне прошлости праве садашњост. Али то тако не иде. Не може. Није научно утемељено. Морам упозорити да се не ради о наивним покушајима, поготово ако се узме у обзир негативни имиџ који Срби тренутно имају у свијету. Све ово добија подршку у дијелу свијета који деценијама има један антисрпски став. Уколико не будемо реаговали, неистина ће постати истина, а ми губитници у том идентитетском рату. Својевремено је Јован Дучић написао: „Срби вјерују да је довољно што су чињенице на њиховој страни“. Мислим да то није довољно, морамо се борити против овог – сматра Ковачевић.

Прављење босанског идентитета, како каже, почело је још у вријеме аустроугарске владавине, у вријеме Бењамина Калаја и настављено након распада Југославије.

– Од деведесетих је више него видљиво да се тај Калајев програм поново спроводи у дјело. Идеју бошњачке нације тада је актуелизовао Адил Зулфикарпашић. И данас је на дјелу тај Калајев језички програм, преко којег је овај аустроугарски политичар хтио да направи нову, босанску нацију. Пласира се теза како је бошњачки језик различит од српског, иако је његова структура иста. Иако има исти број падежа, баш као и глаголских облика. Не може се на ледини правити идентитет – наводи овај лингвиста.

Чија је Босна

Правећи осврт на ове све учесталије покушаје присвајања српске културне баштине, да би се покушао изградити бошњачки идентитет и ријешила наводна дилема „чија је Босна“, професор са Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци историчар Горан Латиновић указује на неколико врло битних историјских чињеница.

Каже да се Босна први пут помиње средином 10. вијека као област у саставу Србије у дјелу византијског цара Константина Порфирогенита „О управљању државом“, што је посебно занимљиво у поглављу чији је наслов „О Србима и земљи у којој сада станују“.

– Да је тада у Босни живио неки други народ, осим Срба, вјероватно би и тај народ био поменут. У раном средњем вијеку, осим Босне, која је била интегрални дио Србије, и поједини дијелови данашње Херцеговине повремено су били у саставу Србије. Византијски писац Јован Кинам запазио је 1150. да ријека Дрина „одваја Босну од остале Србије“, што значи да је Босна постала посебна држава – каже Латиновић.

Да су Срби чинили становништво средњовјековне Босне, односно да је она била једна од српских земаља, указују, како наводи овај историчар, и разна свједочанства која су оставили разни владари Босне. Иако се изјашњавао као римокатолик, бан Матеј Нинослав 1240. и 1249. своје поданике, становнике Босне, назива Србима, за разлику од Дубровчана који су употребљавали име Власи. Слично је поступио и бан Стефан ИИ Котроманић, који је рекао у повељи Дубровчанима 1333. да су од четири повеље двије латинске, а двије српске, чиме је потврдио да се у његовој држави говорило српским језиком.

Посебна нација

Латиновић наводи и да је у средњовјековној Босни дјеловала јеретичка Црква босанска, нека врста православне секте, која се први пут помиње 1326. и која није узела активно учешће у политичком животу земље и није утицала на обликовање њене државности.

– Ширење Босне за вријеме Твртка I Котроманића и његова владавина над великим дијелом старих земаља Немањића навели су га да се крунише за краља, односно да узме титулу која је деценијама припадала Немањићима. Осим тога он је по женској линији био потомак Немањића, јер му је прадеда био краљ Драгутин. Твртко I Котроманић крунисан је по православном обреду на Митровдан 1377. у манастиру Милешеви, који се налазио у његовој држави. Он је узео и владарско име Стефан, уобичајено у држави Немањића па се већ 1378. назвао „Стефан краљ Србљем и Босне и Поморју и Западним Странама“. Уочљиво је да се у његовој титули помиње само један народ и три територијалне цјелине, које тај народ насељава и којима он влада. Срби су остали прва и стална одредница у титулатури босанских краљева све до пада под Турке – каже Латиновић.

Откуда онда теорија о посебном „босанском“ народу? Латиновић појашњава како је све кренуло након окупације БиХ 1878. године, од стране Аустроугарске, која је настојала да код српског становништва, и православног и муслиманског, потисне постојећу етничку свијест и да тако уклони све чиниоце који би га упућивали на јединство са Србијом и Црном Гором, односно да га трајно веже за Аустроугарску и њену политику.

– Зато су и наметнули идеју о посебној „босанској нацији“. Умјесто српског језика за службени је проглашен „земаљски језик“, називан и „босански“, док је ћирилица систематски потискивана и проглашавана чак посебним писмом, тзв. „босанчицом“. С намјером да створи нови национални идентитет, аустроугарска управа увела је посебан грб и заставу у БиХ. Ова аустроугарска политички мотивисана теорија, која је инсистирала на постојању посебног „босанског” народа од средњег вијека доживјела је историјски неуспјех још прије 1918. и распада Хабзбуршке монархије, али је поново оживљена у посљедњој деценији 20. вијека – објаснио је Латиновић.

Добри Бошњани

Према ријечима историчара Горана Латиновића истина је да је бан Стефан Други Котроманић своје поданике називао „добрим Бошњанима“ или само „Бошњанима“, што се односи на припадност држави, а не народу.

– Он је истовремено поданике немањићке државе називао „Рашанима“, па је за њега чак и цар Душан само „рашки цар“, што на посредан начин говори да је и Стефану Другом Котроманићу било јасно да с обје стране ријеке Дрине живе Срби, „Бошњани“ у Босни и „Рашани“ у Рашкој – каже Латиновић.

Вељко Зељковић