Глас Српске, СРНА, 17.12.2017, Протјерана уста не говоре

Вуковар: Колона… на челу бојна ХОС-а „Рафаел бобан“ Фото 7.Dnevno.hr

Загреб – Србофобија у хрватском друштву током 2017. године је повећана, а бројни испади и прозивке у свим областима живота, од културе до политике, постали су опште мјесто, односно „инциденти“ који се биљеже рутински.

Упркос протестима преостале српске и јеврејске заједнице и ријетким критикама западних медија, усташки поздрав „За дом спремни!“ ушао је у свакодневни вокабулар, а за тако нешто побринули су се не само екстремни фудбалски навијачи, већ и радници у култури и политичари.

Тако је посланик у Хрватском сабору генерал Жељко Гласновић поручио грађанима Хрватске на протесту еколошких удружења у центру Загреба да сви морају бити – „За дом спремни!“.

„Не смијемо дозволити да нам државу воде редизајнирани комунисти, удбаши и перверзно полицијско племство које је Хрватску довело до оваквог стања“, навео је хрватски генерал, користећи чак и скуп за заштиту животне средине да би пропагирао идеолошка увјерења.

Гласновић, међу политичарима, чак и онима у Сабору, има много истомишљеника.

Домагој Цулеј, син саборског посланика Стеве Цулеја, цитирао је на свом „Фејсбуку“ усташку пјесму „Јасеновац и Градишка стара“ и величао убијање Срба.

„Ој, Неретво, теци ми на страну, носи Србе плавоме Јадрану!!!!“ поручио је син саборског посланика који је и сам склон оваквим иступима.

Лидер симпатизера усташког покрета и Независне Државе Хрватске /НДХ/ међу радницима у области културе и некада водећи хрватски глумац Божидар Алић сликао се испред Спомен-подручја Јасеновац пред таблом на којој се налазио усташки поздрав „За дом спремни!“.

Он је присуствовао проусташкој комеморацији наводним „жртвама логора Јасеновац страдалим након Другог свјетског рата“. На тој усташкој комеморацији учествовали су и представници Хрватске чисте странке права из Хрватске и БиХ.

Алићев пандан режисер Јаков Седлар, аутор документарног фалсификата „Јасеновац – истина“, у коме је изнио низ историјских лажи у покушају да рехабилитује усташки режим, постао је посебни савјетник за културу ректора Универзитета у Загребу Дамира Бораса.

На Седларов „рад“ бурно су реаговали бројни стручњаци – историчари, представници српске и ромске заједнице у Хрватској, као и јеврејски Центар „Симон Визентал“, који се бави нацистичким злочинима.

Тај центар упозорио је да Седлар својим филмом „срамотно жели да промијени историју НДХ и негира размјере ужасних злочина почињених у концентрационом логору Јасеновац“.

И хрватски логораши из ратова деведесетих година прошлог вијека јавно се залажу да усташки поздрав „За дом спремни!“ не буде више оспораван и тврде да је то, заправо, „поздрав Хрватских одбрамбених снага /ХОС/ и хрватских бораца из посљедњих ратова“.

Логораши тврде да је поздрав „За дом и поглавника спремни!“ био усташки, а „За дом спремни!“ само „краћа изведеница“.

У цијелу бизарну причу о покушају рехабилитације усташтва улетјела је и афера са „Кроација рекордсом“, дискографском кућом која издаје и „хитове“ пјевача усташких „будница“ Марка Перковића Томпсона.

Она је затражила од „Јутјуба“ да уклони снимак на коме Томпсон изводи усташку пјесму „Јасеновац и Градишка Стара“, али не због текста у коме се позива на клање припадника једне нације, већ зато што су, како је образложено, „повријеђена ауторска права“.

Највећа гужва се створила у вези са укидањем трга маршала Тита у Загребу.

Златан Хасанбеговић и Бруна Есих, са „Листе за град Загреб“, који су као јасно профилисани десничари постали кадрови за промјене назива улица и тргова у Загребу, условили су загребачког градоначелника Милана Бандића да пристане на њихов захтјев ради коалиције.

Тако је Јосип Броз Тито, лидер партизанског покрета, који је најзаслужнији што је Хрватска након геноцида почињеног у НДХ уопште добила могућност и право да буде равноправна република у СФРЈ, без озбиљнијег отпора јавности проглашен „слугом Београда“ и склоњен у подрум.

Осјетивши да је клима у Хрватској „зрела“ за легализацију усташких обиљежја, командант вуковарског ХОС-а Звоне Ћурковић поручио је да „треба скинути плочу са усташким поздравом у Јасеновцу, али да слоган За дом спремни! мора остати на свим другим мјестима широм Хрватске“.

Ћурковић, припадник некадашњег ХОС-а, црнокошуљаша који су се током грађанског рата борили и на хрватској страни у БиХ, поручио је да је ријеч о „легитимном знаку“, који је у вријеме првог предсједника Хрватске Фрање Туђмана и министра одбране Гојка Шушка „легално регистрован“.

Бројни десничарски портали, уз јавну или прећутну подршку некада и највиших хрватских политичара, засипали су јавност тврдњама да је „фалсификован број жртава у Јасеновцу“, те да се наставља са „измишљањем прошлости у југо-комунистичком и великосрпском стилу“.

Усамљени опомињући гласови свијета, попут текста „Хрватска безочно покушава да избаци из историје своје злочине у Холокаусту“, аутора Менахема Розенсафта, нису изазвали отрежњујући ефекат.

„Хрватска је смјештена у контекст алармантног и све већег таласа антисемитизма у Источној Европи“, написао је Розенсафт и упозорио да је у току рехабилитација и глорификација усташа.

Да је усташизација почела да хвата озбиљне коријене у Хрватској показује и бизаран случај у правосуђу, законодавном темељу државе.

Управник судске писарнице Прекршајног суда у хрватској Пожеги Кристина Чуљак позирала је у мајицама са усташким поздравом и истакла да је то – сасвим у реду. Она његује идеале странке Хрватске странке права /ХСП/ Анте Старчевић и редовно објављује фотографије са мотивима ХОС-а и усташким поздравом.

„Неки кажу смрт фашизму, али то не пише у катекизму – тако ме учили моји стари“, поручује Чуљакова испод фотографије објављене на друштвеним мрежама.

Истовремено, позоришном редитељу Ивану Леу Лему, који је био кандидат за интенданта Позоришног савјета Хрватског народног позоришта /ХНК/, објашњено је да „Србин не може бити директор сплитског балета“.

Ријеч је о Леу Мујићу, иначе Хрвату, који користи екавицу јер је радио у Београду, па се градски вијећник са листе „Моста“ Јосип Маркотић запитао – због чега би Лемо био најбоље рјешење за сплитски ХНК?

Међу ријетким јавним службама, изузев одређеног броја либералних портала, које су јавно стале у заштиту Срба, нашла се Хрватска интернет страница „Ватрогасци – они су наши хероји“.

На љетошњу поплаву напада на Србе као кривце за велику штету изазвану пожарима по Далмацији, реаговали су ватрогасци поручивши да су то глупости.

„Овог љета Далмацију је похарало више од 200 пожара, али се тек за десетак зна ко их је потпалио“, упозорио је администратор портала и објаснио:

„Ако за нешто и јесте крив људски фактор, треба рећи да у Хрватској живи највише Хрвата, а онда мање осталих. И поред тога, највише се говори да су криви – Срби“.

Била је ово година даље радикализације хрватског друштва у коме су акутни проблеми – попут све већег броја одлазака махом младих људи због лоше економске ситуације или политичких и социјалних превирања – често покривани србофобичним и ксенофобичним испадима, као „смоквиним листом“.

Као „шлаг на торту“ десничарама је стигла пресуда шесторици функционера Херцег-Босне у Хагу, у којој се Хрватски државни врх прозива за удружени злочиначки подухват и агресију на БиХ.

Из јавних иступа бројних политичара, новинара и војних аналитичара произилази да је много већи проблем од тога чињеница да Србија и Срби нису проглашени за агресоре, што је изазвало праву згроженост у Хрватској.

Отуда изјава предсједника Колинде Грабар Китаровић на комеморацији у Вуковару да ће много воде протећи док се не нормализују односи Хрватске и Србије открива суштину проблема – хрватско друштво, односно његови представници, гледају себе, најчешће, као митског ривала српској страни.

И мада Срба и „Југословена“ скоро да више и нема у Хрватској – ови не могу без њих, па су им Срби често дежурни кривци.

Протјерана уста не говоре.