Људи говоре, 11. 2. 2022, Илија Петровић: Писмо Матици хрватској

Резултати пописа становништва Дубровника, Далмација, Беч 1908.
Reichsräte vertretenen Königreiche und Länder, Bd. 14 Dalmatien, Wien 1908

Паметнима стидно, осталима на понос.

Ко 9. фебруара 7529 (2022) године није имао паметнија посла, могао је одслушати шта је у емисији “Добро јутро” Хрватске телевизије изговорио извесни Марио Јареб, момче тамо представљено као потпредседник Матице хрватске. Да се знало о чему ће причати, можда га не би ни звали јер би се открило да Хрвати не би славили сто осамдесету годишњицу те фирме да нису њен наслов преузели или преотели од Срба (као што и све друго преотимају или преузимају), односно од њихове Матице србске основане 1826. године.

У причу о “позајмљеној” Матици укључила се и књижевница Дубравка Брезак Стамаћ освртом на водитељево “констатационо” питање или упитну констатацију „да хрватског народа не би било без Матице хрватске. То је овако мало популистички, неће се Матица хрватска увриједити“.

Неће, наравно, јер је Матица хрватска почела да се бави “матичењем” хрватског народа тек пошто се сазнало шта је то граду и свету саопштио маџарски историчар Лајош Талоци (1857-1916): „И тако смо ми, Ватикан и бечки двор, 1836. године, почели да стварамо хрватски народ“.

Добро, од те године па до хрватског “матичења” прошло је целих шест година, али је то време морало бити искoришћено како би Хрвати научили да се међусобно споразумевају. Наиме, сматрало се то неизбежним јер је оно што се дотле звало хрватским језиком, ако се уопште тако звало, било неразумљиво и потпуно неупотребљиво.

Или, како то Псуњски, Велиша Раичевић (1907-1972) пише у својој књизи Хрвати у светлости историске истине, Београд 1944, 93-94, хрватски језик „био је заиста неупотребљив и књижевно незрео“ документујући то једном хрватском родољубивом песмом из 1831. године, из које ће овде бити дато тек неколико “стихова”:

“Вре и свој језик забит Хорвати
Хоте тер други народ постати;
Вноги вре народ сам свој замеће
Срам га јак страњски: ‘Хорват’ рече.
Сам проти јел не штује
и свак слепец сам себе трује”.

И тако даље. Псуњски признаје да ништа од овога није разумео, а уверен је да то неће разумети не само неки штокавац него ни било који “стручњак” за решавање хрватског питања, укључујући и хрватске језикословце који се баве такозваним хрватским језиком нашега времена.

И почели су да се споразумевају – тек кад су успели да науче србски језик.

О томе сведоче неки који знају у чему је “зврчка”, на пример:

Јозеф Добровски (1753-1829), чешки научењак и Отац Славистике, “држао је само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски”. Само Хрватско Загорје са околином он је сматрао хрватским пределом, а на другим странама живели су Срби;

Фердо Шишић (1869-1940), можда најзнаменитији хрватски историчар, каже да “бијаше у првој четвртини XIX вијека име хрватско ограничено искључиво на кајкавце, наиме на средњи дио жупаније загребачке до Купе, читаву вараждинску (с Међумурјем), западни дио крижевачке”;

Франц Миклошич (1813-1891), пореклом Словенац, један од највећих словенских филолога, као Србе сматра све штокавце, све ијекавце, све православне, све муслимане србског језика, али и многе икавце и многе католике. Према његовом схватању, штокавци су Срби и србски Хрвати, чакавци су Хрвати, док кајкавци важе за Словенце;

Дубровчанин Милан Решетар (1860-1942) из тога извлачи закључак да се “мора дати право ономе ко са Миклошичем изјављује да су штокавски и српски појмови који се поклапају”;

Француски слависта Сипријан Робер (1807-1857) пише да “Српска раса заузима трећину Европске Турске и цео Југ Угарске. У Турској, њене покрајине су: Босна, Херцеговина, део Маћедоније, североисток Арбаније, Црна Гора и Кнежевина специјално назвата Србија. У Аустриском царству, део Истре, Војну Крајину, Банат, Срем и Дунавску обалу од Беча до Сент Андреје код Будима”. Све је то неспорно штокавско подручје, а све становништво на том простору јесте србско. Говорни језик тога становништва јесте србски, а све што је писано штокавштином написано је србским језиком.

И хрватским језикословцима познато је не само да је Матија Антун Рељковић (1732-1798) говорио како су његови преци “србски штили и србски писали”, већ и да су “сви Хрвати некоћ били чакавци”. Њима није непознато да је Људевит Гај (1809-1872), тај “илирски препородитељ” пруско-француског порекла, године 1846. писао да “сав свијет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли: ну нама још из далека није на ум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо”.

А 1852. године, позивајући се на велику србску историју Павла Витезовића Ритера (1652-1713) Serbia Illustrata у којој се помиње и “величанство народа сербскога, тако гледе његове важности, као што и језика”, Гај каже: “Камо среће да је он (Витезовић – ИП), који се у своје доба за народни језик борио, намјесто што је херватски провинцијализам са сербским мјешао и тако непрактично на необориве запрјеке нагазивао – камо среће да је он онда, као што смо ми сада, у новија времена, најглавније гране језика (србског – ИП), који се у изобиљу изреках и у својој чистоти најбоље сачувао, у својој цјелости пригрлио и у херватску књижевност увео, ми би се заиста са свиме на другом степену народног напретка данас налазили”.

И знало се да су “реформатори хрватске књиге”, на челу са Гајем, узели “српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно политичких, али нијесу никада порицали, да је то српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити илирско име, као опште народно, и да ће се послије по себи српски језик прозвати језиком илирским. Томе се предлогу Срби не могоше приклонити, јер им је народна индивидуалност била сувише изражена, а политичке и културно-народне традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи одрећи своје националности. Одрећи се имена народног и језика свог народног, може само народ без своје историјске свијести.

По примјеру српском, пошто је мисао о Илирству пропала, новија генерација хрватска почела је да се одушевљава за Хрватство. Ту им је сад као наручен дошао у Загреб Ђуро Даничић (1825-1882). Пошто су хрватски прваци измамили од њега пристанак, да српски језик назове и хрватским, они се послије тога нису само на томе зауставили, да га тако називају у границама свога племена, него су га почели наметати и Србима у Троједници и иначе, докле допире власт аустро-угарска.

Колико је за препорођај хрватског имена заслужан Људевит Гај, који је кајкавштину замијенио језиком српским, толико је исто за тај препорођај урадио и Ђуро Даничић, велики филолог српски, коме Хрвати треба да подигну споменик, јер је он више него икоји Хрват учинио да се оснује велико Хрватство.

Да је Ђуро Даничић био и политички образован човјек, он би био прозрео у политичке тежње оних Хрвата, који су око њега облијетали; а да је имао и довољно здраве националне себичности, он би Хрватима… рекао (да није) властан прекрштавати име језика који је крштен прије више хиљада година (курзив ИП)… Оно што је учинио Ђуро Даничић, не би никад учинио један Вук Караџић, или један Миклошић.

И не би, доиста. Даничић је… заборавио прави назив својег рођеног језика (и) назвао је свој језик ‘хрватски, или српски’. Кад би Даничић сада којом срећом устао и кад би видио, у што се извргла његова мука и његово настојање, вјечност би му кратка била да се за то покаје”.

О истој тој ствари писао је и Ами Буе (1794-1881), француски научењак, аутор обимне књиге о Европској Турској. Без икаквих ограда он тамо истиче да Хрвати, “с обзиром на сиромаштво њиховог језика, нису успели да створе посебну књижевност, већ су били присиљени да се приближе Србима и да се служе њиховим језиком, на начин који их је чак присилио да предложе Србима да се с њима уједине, под баналним називом Илира. Међутим, како је овај подмукли предлог имао за циљ нестанак српске националности, Срби су га одбацили”.

С разлогом, наравно, пошто је и њима, као и “осталом” свету, било познато да је француски славист Сипријан Робер (1807-1865) 1844. године србскоме народу дао назив почетни народ мајка, а његовом језику, србском, назив језик-мајка, што значи да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа. Необорив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас једино србски народ броји 7529. годину; сви остали народи много су млађи и настајали су на темељима и тековинама србске цивилизације. Да по страни оставимо Хрвате који се први пут помињу 822. године, а србски језик почели да уче тек од времена кад су ископирали србску Матицу.

Биће да је понешто од тога знао и момак који је ћаскајући са Јаребом ’дал констатират‘ како је “због таквих идеја заправо требало да ратујемо” те да “сад долазе ова нова присвајања хрватских књижевника у српском школском програму и у закону о културном наслеђу”.

Знајући бар за јединицу о чему водитељ говори, Јареб се досетио да је “ријеч о дубровачкој књижевности… Дубровник је увијек био и јест мета тих великосрпских присезања. И дубровачка књижевност као један од највећих досега хрватске културе, с обзиром да у то доба Срби имају гусле, ракију и прасетину, немају ништа сличнога што би их сврстало међу друге еуропске народе… Онда воле узимати дубровачку културу. Кад затреба, онда према томе иду тенковима и топовима, видјели смо то у рату. То им треба да се сврстају у тај неки еуропски културни земљовид”.

На водитељево питање да ли је то “фалсифицирање повијести”, Јареб је одговорио да “ви не можете Србију присилити да одустане од тога”, те да би за Хрвате био “добар пут” да се њихова “култура представља на страним језицима”.

Баш тако, на страним језицима, кад немају свога, а србскога би се, у том случају, радо одрекли, не желе да им србски језик буде ни страни!

Онда би на страним језицима (баш као да нема Срба који знају стране језике!) причали и писали како онај већ помињани хрватски историчар Фердо Шишић лаже кад у Прегледу повијести хрватскога народа, у издању њихове Матице хрватске, пише да године 1606, источна хрватска граница иде линијом Питомача-Грђевац-Стеничњак-Слуњ-Доњи Косињ-уз Велебит до близу Новиграда, на “корак-два” од Задра који је од Дубровника удаљен свих двеста двадесетак километара, и то “зрачно”. Подразумева се да Хрвати тада нису ни знали шта је то Дубровник, а за Дубровник и Ивана Гундулића (1589-1638) сазнали су скоро триста година касније.

Све је то од “разуме се” јер хрватски историчар Фрањо Рачки (1828-1894) који се “писменој” јавности представио 1860. године ћириличним иницијалом “Ф.Р.”, тридесетак година касније написаће да се не може повести “озбиљна ријеч” да је “икада хрвацка држава сизала до Неретве”.

Кад су хрватски правашки политичари, ослоњени на “историјске лудости” историчара Вјекослава Клајића (1849-1928), кренули да доказују “ексистенцију некакве полумитске Црвене Хрватске”, хрватском слависти Ватрославу Јагићу (1838-1923) било је све јасно: “Да је на моје, ја бих оставио дубровчанима, ако им је воља, нека буду Срби, како су и по историји и по својим одношајима свагда били ближи онима, што се зваху Србима, но што онима који бијаху Хрвати”.

Друкчије је мислио Франо Супило (1870-1917), уредник правашке “Црвене Хрватске”, тако да је могао рећи како је “Дубровник за хрватство освојен”, те да је то “Србима штрик за врат”. Један сведок тих збивања назвао је тај “штрик” Супилов “афричкијем дивљаштвом. Још кад се к тому надода, да их (Хрвате) нико није изазивао, да су гости у туђој кући и да су дошли да славе Гундулића, пјесника српског ослобођења и уједињења, онда фали ријеч да се згодно характерише понашање тијех назови носилаца културе”.

И листу “Дубровник” било је све јасно, тако да је “ове појаве у хрвацком животу” назвао “болешћу”.

Како би и било друкчије кад је “31. дећембра 1890” у Дубровнику пописано 11.177 житеља (10.327 римокатолика, 547 првославаца, 1 унијат, 225 евангелиста и 79 Јевреја), од којих 9.713 “говори у кући” србски, 716 италијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 маџарски. Ни један једини Хрват, дакле, а историчар Јеремија Митровић (1910-2011) записао је да их је у Дубровнику 1896. године било чак четири (4)!

И томе слично, у недоглед, мада се Марију Јаребу и онима у чије име он тумачи “досег хрватске културе”, мора признати да се у том погледу Срби не могу упоређивати са Хрватима.

Ето, примера ради, Срби имају гусле (које су Хрвати неуспешно покушали да код Унеска заштите као своје културно добро), воле да троше ракију и прасетину са ражња, а Хрвати су успели да уђу у општепознату изреку, сентенцу, пословицу такорећи:

“Сачувај ме, Боже, куге глади и Хрвата”.

Но, да то не би личило на злопамћење јер се радило о давним хрватским прецима из Тридесетогодишњег рата (1618-1648), као прилог хрватској “уљудби” може послужити и податак да је београдска Дуга од 22. 2–7. 3. 1986, на 6. страни цитирајући Потврду команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.

А Јасеновац је, као што се и у Матици хрватској зна, место у коме су Хрвати, међу њима, дакако, и бројни поримљени Срби, “побиједили” више од милион “борбених” логораша, скоро све Срба.

То, као доказ да је Стипе Месић био “у криву” кад је пре петнаестак година (београдски Курир, 11. децембар 2006, 5) изјавиo да су “у Другом свјетском рату Хрвати два пута побиједили и ми немамо разлога ником се испричавати… Ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња (1941. године, на дан када је створена усташка Независна Држава Хрватска на челу с Антом Павелићем – ИП), кад су нам силе осовине признале Хрватску, и побиједили смо послије рата (уз ЈахачаСаЧелаКолоне – ИП), јер смо се нашли… опет с побједницима”.

“У криву”, дакако, будући да су Хрвати извојевали много више победа од “два пута”, од којих је најчувенија баш та у Јасеновцу.

Илија Петровић
10. фебруар 7529 (2022)