Лабуниште, село које се налази на западу Северне Македоније, на 14 км северно од Струге према Дебру. На падинама планине Јабланице, која се издиже западно од села. Надморска висина је 870 м. Место припада историјској области Дримкол, а од давнина село је називано „Малом Шумадијом“.
Историје се пишу и преправљају, како је то политици згодно, а споменици и дела великих уметника остају – као неизбрисив траг. И доказ.
На Оришту, више центра села, налази се споменик:
ПОГИНУЛИМ БОРЦИМА ЛАБУНИШТАНИМА – 1914-1918.
ЗА СЛОБОДУ И УЈЕДИЊЕЊЕ
Ђорђе Д Цветковић чет. војвода 1905
Никола Т. Ковачевић
Петар С. Ковачевић
Љубомир М. Марковић
Трифун Б. Марковић
Серафим В. Марковић
Ламбра В. Стефановић
Андра В. Стефановић
Никола Васиљевић
Спасоје Н. Цветковић
Михаило Т. Спасић
Дуко В. Секулић
Ламбра Трифуновић
Васа Анастасијевић
Јован З. Николић
Анђелко Ц. Настић
Ираклије Ђ. Кузмановић
Димитрије Н. Димитријевић
Друга страна:
Погинули 1914-1918.
Касим Мифтаровић
Ахмед Елмазовић
Трећа страна:
Поп-Стојан Крстић погинуо 1890. г.
Поп-Ставра Крстић погинуо 1904. г.
Овај старац поносно стоји већ стотинак година, иако више нико на њега не обраћа пажњу. Свака кап кише, сваки зрак сунца, полако брише ова заслужна имена. Само је питање времена, када ће он постати само нечитљиви камен.
Зато, бар овде, нека остане неки траг о томе. Гледајте и сећајте се ових људи, ових јунака. Нека им је вечна слава и хвала!
И нису то једини становници овог места, много је њих, рођених у Лабуништу, који су завредили да буду поменути (редослед по датуму рођења):
Цветко Јовановић (Лабуништа, 1862-1938) био је српски предузетник и добротвор по коме је београдско насеље Цветкова пијаца добило назив.
Анђелко Крстић, учитељ и писац (Лабуништа, 1871-1952) – Приповетке (књига прва, Београд, 1932); Трајан (роман, Скопље, 1932); Заточници (драма, 1937) — премијерно изведена у скопском народном позоришту „Краљ Александар I” 12. септембара 1937. године; Приповетке (књига друга, Београд, 1951); Сећања (аутобиографски записи), Институт за књижевност, Београд, 2000.
Илија Илић (Лабуништа, 1879-1942) био је солунски добровољац и херој из Првог светског рата, о коме је Политика писала 4. априла 1941. године.
Милисав Антонијевић – Дримколски (Лабуништа, 1913-2001) био је учитељ и просветни инспектор – Ватре са Дримкола, приповетке, 1956; Међа смрти, роман, 1958; Гнев, роман, 1963; Из језера изрониле муње, роман, 1979;
И нису једини, него неки од најзначајнијих. Данас их се ретко ко сећа, без обзира на величину и значај њихових живота и онога што су оставили за собом.
Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде
Мој отац Божидар је рођен у Лабуништу. И његов отац. И отац његовог оца. Даље не знам. Није ми пренето. Нажалост. Прадеда Илија Илић, био је солунски добровољац. Носилац неколико одликовања. Прешао је око 10.000 километара пешке и возом и 14.000 км морима, да би дошао на Солунски фронт. А онда, са XXI пешадијским пуком Српске војске, ко зна колико – да отерају непријатеља из Отаџбине. Његов син, а мој деда – Серафим Илић, страдао је у бугарском заробљеништву, смрзле су му се ноге. Боловао је од гангрене ногу и релативно млад умро. Никад се није одрекао старе личне карте Краљевине Југославије и презимена Илић. Себе је називао Србенда Илић.
Породичне куће више нема… „Паднала е“, кажу. Породичне документације нема. Илијиних докумената нема. Илијиних одликовања нема. „Не знаеме каде е“. Можда их нема, али, ми се сећамо да су били, да су постојали. НЕЋЕ бити обрисани… Лабуниште, село које сањам…
П.С. Да, да не заборавим – назив места није Лабуништа, а још мање Лабунисхта, већ Лабуниште.
Миодраг Илић