РТ Балкан, 4. 8. 2023, Миломир Степић: „Гласно ћутање“ о Крајини

Србоцид у данашњој Хрватској августа 1995. године Фото: РТВ

Крајина је „пуштана низ воду“ фазно. На погрешан колосек, на коме су све станице погрешне и који води у провалију, скренуло се српским пристајањем да се за бадентеровски принцип поделе СФРЈ прихвати титоистички принцип тзв. АВНОЈ-ских граница

Срби рођени у време пада Републике Српске Крајине већ одавно су зрели људи. Знају ли они барем основне чињенице о њој или су подлегли антисрпској хрватско-западној пропаганди. Или само сваке године почетком августа дан-два слушају и гледају о српском егзодусу током „Олује“, да би онда, до следећег августа, све поново прекрила „заглушујућа тишина“?

А приликом тих манифестација и уприличених, често манипулативних емисија београдских телевизија, индикативно је да се уредно избегава помињање пуног назива те српске политичко-територијалне јединице, већ се све чешће користе конструкције „Срби из Хрватске“, „хрватски Срби“, „хрватски грађани српске националности“, „српска заједница у Хрватској“…

Грех на српској души

Зашто се све то ради? Због удворичког, једностраног неговања добросуседских односа са Хрватском? Са Хрватском која је у новом Уставу 1990. укинула конститутивност српском народу? Са Хрватском која је 1991. кренула у организовани неоусташки антисрпски терор и оружну сецесију? Са Хрватском из 1995. чији је председник на састанку са највишим официрима на Брионима, изговорио речи „морамо им нанети такве ударце да Срби практично нестану“? Са садашњом Хрватском која плански, истрајно, и даље све чини да уклањање сваког српског трага буде дефинитивно и не пропушта ни једну прилику да науди Србији?

Да ли се Срби праве невешти и гурају у заборав пропаст Крајине јер се ипак стиде свог нечињења или погрешног чињења тог августа 1995? А да ли се кају?

Прво би требало да се искрено суоче са својим грехом. Сетимо се тих времена: већи део јавности у Србији, артикулисан од стране готово свих опозиционих партија, а потом и од власти и њених медија, почео је да сматра како је Крајина „камен о врату Србији“, разлог зашто су „сви против Срба“, узрок економских санкција и тешког живота, лошег међународног положаја и пропагандне сатанизације Срба. Неки су сматрали и да је кључни покретач споља проказаног српског национализма, па чак и адут опстанка на власти тадашњег политичког лидера Србије и његове гарнитуре. И да ће пропашћу Крајине пропасти и тај систем. Да се не заваравамо: многи у Србији су због тога једва дочекали њену пропаст.

Зашто није учињено другачије?

Пад Крајине погрешно је сводити само на „Олују“ јер је она систематски слабљена много раније и „пуштана низ воду“ фазно. На погрешан колосек, на коме су све станице погрешне и који води у провалију, скренуло се српским пристајањем да се за бадентеровски принцип поделе СФРЈ прихвати очигледно антисрпски принцип тзв. АВНОЈ-ских граница.

Катастрофална, далекосежна грешка, чије размере Срби још увек одбијају да појме. То се ни по коју цену није смело учинити, већ упорно, до краја, и силом, инсистирати на разграничењу сходно просторном размештају и изјашњавању само, али само конститутивних народа.

Многи, нарочито они са нечистом савешћу, рећи ће да се није могло, али се итекако могло. То би требало да буде право „српско суочавање с прошлошћу“, а не оно које се сервира од разних бораца и боркиња.

Та непромишљеност је Крајину оставила (у) Хрватској. При томе, прихватање Венсовог плана у тренутку српске војне надмоћи и иницијативе дало је Хрватској времена да „удахне“, наоружа се и обезбеди ратне савезнике, док је српска страна, истовремено, упала у замку дугог оружаног конфликта.

А зашто Крајина, наравно уз свесрпску помоћ и ангажман, није поступила управо супротно – поцепала потковичасту хрватску територију на три места (у зонама Карловца, Зрмање-Крке и Пакраца-Подравине) поразила је и принудила на предају, подржала њену независност, али у стварном територијалном обиму (без Крајине), те јој наметнула услове и одговорност за злочин против мира? И то се могло.

Да ли се то није десило зато што су Срби и тада били, а и остали (нео)титоистички болећиви према Хрватима и Хрватској, зато што никако да заснују српско становиште, већ се „као пијан плота“ држе југословенског, зато што се, супротно осталима на Балкану, гаде национализма и националне државе, зато што је њеној покондиреној елити „и читав свет мали“, зато што лети не могу без Дубровника и Пореча… Парадигматичан је у то време био одговор једног високог београдског званичника на новинарско питање да ли ће Крајина после рушења Масленичког моста изаћи на море између Задра и Шибеника. Сав узбуђен, очигледно неизлечиво заражен братством и јединством, забринут више за непријатељску зараћену страну него за Српску Крајину, усплахирено и снисходљиво је одговорио: „Али, у том случају би Хрватска била пресечена!“

Крајина „шапʼтом паде“

Зла судбина Крајине наговештена је и тиме што су снаге УН, на први поглед апсурдно, распоређене „по дубини“, тј. по принципу „мрља од мастила“, а не уобичајено дуж линија додира или етничких граница. Слично су настале тзв. ружичасте зоне које је Хрватска одмах ставила под своју контролу. А онда су кренули „угризи сира“ – хрватско војно заузимање и откидање ободних делова крајишке територије, уз „спржену земљу“ као саставни део те стратегије (Миљевачки плато, Равни Котари са Масленицом, Медачки џеп). Хрватски тестови су били успешни јер је Српска Војска Крајине била немоћна да се одупре, Унпрофору није падало на памет да испуњава свој заштитни мандат, УН су доносиле јалове резолуције, а званични Београд је „улагао оштре протесте“.

У тим околностима, „Бљесак“ 1-2. маја 1995. био је очекивани следећи хрватски корак. У одбрану тог са три стране окруженог западнославонског „прста“ нису реаговали нити остали делови Крајине запретивши реципрочним заузимањем неког рањивог, а стратешки важног предела Хрватске, нити Република Српска барем ефикасном ватреном подршком са друге стране Саве. А понашање Србије било је срамно да срамније не може бити: славило се уз псеудорадничке првомајске уранке, мусику и роштиљања, а о бесомучно бомбардованим српским прогнаницима у трагичној колони између Окучана и моста код Градишке прилог је емитован тек у одмаклим минутима вечерњег Дневника. Има ли неко грижу савести због тога?

„Олуја“ започета 4. августа 1995. била је само претпоследњи чин драме препуштања Срба из Крајине, а раније и из читаве АВНОЈ-ске Хрватске, неоусташком етничком чишћењу геноцидних размера.

Завршни чин представљала је тзв. мирна реинтеграција источне Славоније, Барање и западног Срема пристајањем на Ердутски споразум. Номенклатура у Београду, а делимично и на Палама, упркос упозорењима наивно се надала да ће жртвовањем Крајине „нахранити аждају“ и „умилостивити господара“, те да ће Крајина бити „узидана“ у Републику Српску, а Србија, какве ли заблуде, остављена на миру и неће бити изложена агресији Запада (која је уследила већ 1999). Стога се релативно мирно и у тишини, а геополитички кратковидо и без озбиљног покушаја да се одбрани, посматрало њено мрцварење и егзекуција, као и остављање крајишких Срба „на немилост и немилост“, како би рекао Никола Маловић.
Наравоученије, на српску ползу

Парола „Београд се брани у Книну“ тада је често наилазила на подсмех, а показала се сасвим тачном. Штавише, расте број Срба који постају свесни да се у Книну бранило и Косово. Ања Филимонова, руска историчарка, подсећа сопствене сународнике: „Да смо бранили Крајину, не бисмо имали Украјину!“

Хоће ли Срби коначно престати да се праве као да Крајина није ни постојала, односно да је њен нестанак заувек „готова ствар“? Да ли ће се на српским обележавањима годишњица „Олује“ чешће, без устезања и страха од етикете великосрпства, чути – Република Српска Крајина?