Жарко Андријевић, Призрен, 13.6.1999. Фото: РТС, screenshot
Историја Срба под „заштитом“ КФОР-а на Космету је историја убистава, пљачки, отмица, паљевина, стравичних масовних злочина за које нити је ко одговарао нити има изгледа да ће одговарати
Већ по традицији, улазак немачке оружане силе на територију Србије, трећи пут у једном веку, обележен је јуна 1999. године – убиством Срба.
Први рафал немачких војника после Другог светског рата испаљен је 13. јуна 1999. године центру Призрена у Жарка Андријевића, портира у предузећу „Косово-вино“ и Славка Веселиновића Босанца, избеглицу из Федерације БиХ, док су у жутој „лади“ којом је управљао Славко, крећући се у рикверц, покушали да побегну из града у коме трајало дивљање ОВК терориста и прослава доласка немачке војске.
На Славка и Жарка, двојицу избезумљених, животно угрожених људи, из немачког оклопног транспортера, на жуту „ладу“ у стању распадања у којој су били, испаљено је 220 хитаца!
Потпоручник Давид Ферк који је наредио да се пуца на „ладу“ одликован је убрзо од стране Рудолфа Шарпинга, немачког министра одбране, „златним орденом крста части“ за „беспрекорно испуњавање војничких дужности“. Одликовање је стигло пошто је претходно, оптужница против Ферка подигнута у немачког граду Кобленцу одбачена, а Ферк пред судом изјавио „да није убио зато што је хтео, већ зато што је морао“.
„Ја сам Србин, ја морам да умрем“, наводно је рекао тешко рањени Жарко раднику једне међународне организације који му је први пришао.
Дан раније, 12. јуна 1999. године, почело је размештање НАТО трупа на територији Косова и Метохије. Стигле су као званичне оружане међународне мировне снаге са задатком чувања реда и мира, односно „стварања и одржавања сигурности на Косову и Метохији“, два дана после усвајања Резолуције 1244 СБ ОУН и три дана после потписивања Војно-техничког споразума у Куманову.
Наредних дана на Космету распоређено је 37.200 војника из 36 земаља, 30.000 војника било је из земаља чланица НАТО-а. Истовремено, територију Косова и Метохије напустило је са јединицама полиције и војске, касније, под терором ОВК, око 230.000 Срба.
Само у првих месец дана од доласка НАТО трупа на КиМ, на овом подручју убијено је, киднаповано, нестало и рањено више од 1.000 Срба.
Убрзо по уласку НАТО трупа, 14. јуна, у Приштини је отет, нестао Иван Челић, рођени брат професора грађанског права др Душана Челића са Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
„Два дана после потписивања споразума и доношења резолуције 1244, ушле су трупе НАТО пакта, британски и амерички КФОР, на тенковима НАТО пакта који су ушли у центар града, буквално су били и војници терористи тзв. УЧК. То неформално савезништво се није ни крило, било је потпуно отворено, јасно. И тих дана је кренуо лов на Србе у Приштини, широм покрајине“, испричао је професор Челић, недавно гостујући на програму РТС-а.
Србе су, сведочење је професора, тих дана ловили на радним местима, у становима, на улицама.
„Мој брат је нестао 14. јуна када је кренуо на посао и од тог дана ми га, нажалост, више нисмо видели живог. Покушали смо да организујемо некакву потрагу у граду и доживели врло непријатно искуство од стране британског КФОР-а“, речи су професора Челића.
После пет година посмртни остаци његовог брата нађени су једној гробници крај Приштине у којој су били лешеви српских жртава. Према обдукционим налазима, Иван је био погубљен, стрељан – руке су му жицом биле везане иза леђа.
Четрдесет дана по уласку НАТО трупа на КиМ, у Старом Грацку код Липљана, у пољу крај села, током жетве убијено је 14 мештана, жетелаца. Британски војници КФОР-а, чији је задатак био да штите село, 23. јула око 21.30 у пољу су, крај комбајна и трактора, нашли тела 13 мушкараца, једно у пољу, 150 метара даље. Нити је кад званично разјашњено на који су начин људи побијени, нити је кад ко одговарао за ово убиство иако се мање-више све одавно зна.
Монах Харитон из манастира Светих Архангела код Призрена отет је 15. јуна 1999. године на очиглед припадника међународних снага. Годину дана касније, његово обезглављено тело у монашкој мантији нађено је у необележеном гробу у селу Тусус крај Призрена. Обдукцијом је утврђено да је претходно мучен, поломљена му је кичма, ребра, кости леве руке, распорен му је грудни кош, стомак – глава вероватно одсечена након смрти.
Монах Стефан (Пурић) из манастира Будисавци крај Пећи отет је 19. јуна 1999. године. Он је тог дана са учитељем Вујадином Вујићем кренуо до продавнице, недалеко од манастира, по храну за народ који се склонио у манастир, на путу, пресрела их је патрола ОВК, о несрећним људима до дан данас ништа се не зна.
Гордана Ђорић из Лапљег Села сведочила је прошле године на годишњицу злочина у Старом Грацку да је период после 1999. године, када се са Kосмета повукла српска војска, најболнији за Србе.
„Тада сам на улици виђала тела убијених Срба. Бранковића кога су убили у приштинском насељу Kичма, онда троје Столића из Обилића, затим Старо Грацко. Тада смо, са господином Балиновцем који је то време био у влади, у Министарству правде, ишли код доктора Баталија, он је био директор патологије, да видимо како су страдали наши жетеоци. Отишли смо тамо, а гледала сам кроз прозор да не убију нашег возача, колико је било страшно, јер тада је било потпуно несигурно било где да се крећете. Једноставно, могло је да се деси да вас неко убије. Да не помињем и многе друге, попут Бојанића, који су страдали, професоре који су на Економском факултету заклани, и још много тога. Требало би цео дан да набрајам шта смо све тада преживљавали“, речи су Гордане Ђорић.
У бомбашком нападу на аутобус „Ниш експреса“ који је из централне Србије ишао ка Грачаници, 16. фебруара 2001. године, у месту Ливадице, код Подујева, погинуло је 12, а повређене су 43 особе српске националности.
Аутобус је тада имао пратњу британских војника КФОР-а, а починиоци овог, као ни претходних злочина над Србима никада нису нађени.
„За то време највећу одговорност сносе представници међународних организација, Kфор и сви они који су били ту да обезбеде сигурност за све грађане, а у ствари, највећи погром наших људи, највише убистава се десило баш када се повукла наша војска и када су дошли из међународних организација, када је Kфор дошао. Једноставно, ја сам живи сведок, у Приштини сам гледала како нападају и убијају Србе, а како возила Kфора само пролазе, нису обраћали пажњу, или евентуално ако некога као ухапсе, он би после сат времена већ био пуштен – и никоме ништа. Једноставно, као да је то био договор са свима њима да нас што више протерају, јер кад нема Срба овде онда они сматрају да неће бити никаквих проблема, а нормално, жеља свих ових је етнички чисто Kосово“, сведочила је прошле године на годишњицу масакра у Старом Грацку за „Косово онлајн“ Ђорићева.
„Злочини над Србима 1999-2004. нису били само масовни, него и необично брутални; један од најстрашнијих је низом чињеница поткрепљена сумња да се чак и трговало органима заробљених Срба. Уништење Срба имало је, као у прошлости, само један циљ – албанизацију Kосова и Метохије и њихово припајање Великој Албанији. Нема ни једне боље речи којом би се ови догађаји могли описати од речи – геноцид“, пише у ауторском тексту професор историје на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић.
Према званичним подацима Владе Србије, од доласка КФОР-а на КиМ, у периоду од 12. јуна 1999. до 16. јануара 2.000 године, за око 200 дана , на Космету је извршен 3.491 терористички напад на Србе и Црногорце, киднаповано је и нестало 630 Срба и Црногораца, 36 Албанаца, само шесторо је успело да побегне, 32 је пуштено на слободу. По истим подацима, на КиМ у том периоду 22 Срба је заклано, 84 масакрирано, петоро спаљено, 594 ликвидирано. Од доласка КФОР-а до 16. јануара идуће године убијено је и 88 Албанаца, 611 Срба је рањено, 416 физички злостављано, више од 50 села било је на удару артиљеријске ватре.
У петој години од доласка НАТО трупа на КиМ десио се мартовски погром. Од 17. до 19. марта 2004. осморо Срба је убијено, око 1.000 рањено, 4.000 прогнано из својих кућа, 935 домова Срба је спаљено, од Срба етнички очишћено шест градова и девет села, 35 споменика културе, цркава и манастира СПЦ је спаљено.
Биланс две и по деценије НАТО трупа на Косову и Метохији је и чињеница да у већини градова јужно од Ибра Срба више нема, или је негде остао по неки старац или старица, биланс су хиљаде уништених гробаља, десетине хиљада разорених гробова, споменика. У билансу је и чињеница да већина Срба јужно од Ибра живи у енклавама, својеврсним гетима, окружени албанским насељима. У билансу су разорена и пуста српска села, отета имовина Срба, чињеница да за бројне злочине нити је ко одговарао, нити има изгледа да ће одговарати.
Зоран Шапоњић
