РТ Балкан, 13. 11. 2023, „Свијетли пример блаженог Алојзија Степинца“ у Суботици

А. Степинац (крајње десно) на сахрани преседника хрватског Сабора Марка Дошена, септембар 1944. Фото: Wikimedia commons

У беседи на рукоположењу новог суботичког бискупа, загребачки надбискуп Дражен Кутлеша говорио је о Степинцу као страдалнику за веру

Свечана миса у катедрали Свете Терезе Авилске у Суботици, током које је рукоположен нови суботички бискуп Ференц Фазекаш, била је прилика за загребачког надбискупа Дражена Кутлешу да подсети на „правоверје“ Алојзија Степинца и његово страдање за веру.

Говорећи о бискупској служби у беседи на рукоположењу, надбискуп Кутлеша истакао је и верности Јеванђељу која подразумева понекад „да напустимо своје сигурне луке, зону комфора те ризикујемо заслуге и углед“, као и да се треба сетити Исусових речи: „Ко жели живот свој да спасе, изгубиће га, али ко изгуби живот свој ради мене, наћи ће га“ навео је цитат из Новог завета загребачки надбискуп.

„У томе нам је блажени Алојзије Степинац оставио светли пример верног пастира“, поентирао је Кутлеша.

Алојзије Степинац, који је за Католичку цркву у Хрватској „светли пример“ страдања за Христа, за Српску православну цркву је „контроверзна“ личност чије би уврштавање у ред светих било крајње проблематично.

У писму папи Фрањи које је потписао блаженопочивши патријарх српски Иринеј, а у којем се тражи препуштање канонизације загребачког надбискупа суду Божјем, наводи се да Степинац није имао моћ да наређује и руководи у НДХ, али је „свесрдно подржавао њено стварање, обасуо је похвалама њено вођство и вишеструко учествовао у стварању атмосфере нетолеранције“.

На истој територији где је кардинал Степинац „страдао за Христа“ на загребачком суђењу 1946. године, након којег је пет година провео у затвору, а до краја живота остао у кућном притвору, усташке власти убиле су тројицу српских православних епископа, од којих се двојици, владики горњокарловачком Сави и митрополиту дабробосанском Петру, ни данас не зна гроб.

У поменутом писму врха СПЦ папи Фрањи из 2014. године, након којег је његова канонизација стављена на чекање, подсећа се да је у НДХ покатоличено између 240.000-250.000 људи, посао који је морала обављати само Католичка црква у Хрватској чији је први човек био Степинац. Његовој канонизацији и глорификацији противили су се историчари из Србије, али не само они.

Више пута је и директор центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф истицао да Степинац, због својих поступака, не заслужује да буде светац.

Без обзира на неке добре ствари које је чинио након рата, „свако ко је подржавао усташе не може бити херој“, био је јасан Зуроф када је говорио на ову тему за српске медије 2017. године.

Надбискуп Кутлеша говорио је о мучеништву Алојзија Степинца и недавно, 30. септембра на обележавању 25. годишњице проглашења блаженим загребачког кардинала.

„Степинац је дар, Божји дар хрватском народу, у једном од важнијих тренутака његове историје… Кардинал Алојзије Степинац постао је загребачки надбискуп по Божјем промислу, а јер се Богу свидео, и велики је извор благослова нашем народу“, рекао је тада Кутлеша.

Он је тада истакао и да је позната Степинчева „брига о збрињавању ратне сирочади по манастирима, интернатима и дечијим домовима“.

Стара Градишка, логор из система хрватских логора за српску децу најмлађег узраста, јул 1942. Фото: Архива

О познатој бризи за ратну сирочад у НДХ сведоче бројни историјски извори, али и лична сведочанства о патњи и страдању, а као вечан спомен таквој „бризи“ Српска православна црква установила је прошле године прослављање Свете деце мученика јастребарских и сисачких.

Празник деце мученика односи се на малишане који су били смештени у домовима и манастирима у овим местима, а која су остала мрачним словима записана у историји по својој великој стопи смртности.

И у овом случају су се огласили хрватски бискупи, овог пута из Загребачке црквене покрајине, да упуте протест патријарху Порфирију због неистина о „ратним прихватилиштима у Јастребарском и Сиску“. Да прозборе коју о великом милосрђу неправедно оклеветаних часних сестара и подсете на дела душебрижништва појединих житеља Хрватске и светли лик надбискупа Степинца. Наводи о дечијим логорима за њих су „продужавање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма“.

Све и да нема историјских извора и докумената, а има их, о „милосрђу“ у овим ратним прихватилиштима довољно сведоче сачуване фотографије: она, на пример, на којој часна сестра обилази децу која седе на голом бетону или она на којој часне сестре позирају са децом од којих нека носе црне усташке капе на глави.

Страшно је и то што су то најмање страшне фотографије „бриге“ о углавном српској и православној ратној сирочади у НДХ.

 
Јелена Чалија