РТ Балкан, 16. 8. 2024, На маргинама тензија са Хрватском око културног блага СПЦ: Загонетни пут најскупље цигле на свету

Уникатна цигла из Сирмијума, копија која се чува у Музеју Срема Фото: РТ Балкан, из архиве музеја

Прича о сирмијумској „најскупљој цигли на свету“, на којој се Душан Дрмановић трудио целих 60 година, није никога потресла. А самом Дрмановићу се и осветила. Археролози који су докторате стекли на цивилизацијским слојевима тла нису никада уважили његов аматерски рад у археологији, па су напросто игнорисали и његову упорност на друкчијем осветљавању „најскупље цигле на свету“

Потпуно изван актуелне тензије са Хрватском око културног блага Српске православне цркве, које Хрватска силно жели да чува у „привременим“ депоима јер је порушила православне храмове који су га чували, један антички предмет непроцењиве вредности нема никакве изгледе да се нађе тамо где му је место. Реч је о „најскупљој цигли на свету“, артефакту из последњих дана Сирмијума, једне од четири престонице Римског царства. Реч је о уникатном предмету, једином таквом у свету.

Године 582. становници Сирмијума почели су да умиру од глади, јер су, услед дуге аварске опсаде града, потрошене све залихе хране. Сви који су знали да раде неке послове са глином и опеком били су ангажовани на поправљању градских бедема које су упорни Авари начињали. У једну, да ли баш само у једну, још непечену циглу неко је урезао речи на грчком: „ХРИСТЕ ГОСПОДЕ, ПОМОЗИ ГРАДУ И ЗАУСТАВИ АВАРЕ, ЗАШТИТИ РОМЕЈСКО ЦАРСТВО И ОНОГА КОЈИ ЈЕ ОВО НАПИСАО. АМИН.“

Молитва није била услишена, и Авари су провалили у Сирмијум. Протерали су све његове грађане, дозволивши им да понесу само одећу на себи и по једно ћебе. Затим су темељно опљачкали сваку кућу, што је био главни циљ опсаде, и из немара изазвали велики пожар у коме је све изгорело. То је био крај хиљадугодишњег сјаја Сирмијума, кога је антички историчар Амијан Марцелин називао „многољудном мајком градова“.

Случај је хтео да ова цигла изрони из земље августа 1960. године, приликом изградње кратке саобраћајнице до митровачког Спомен гробља. Градитељи су журили, јер је за 3. септембра била заказана комеморација уз присуство највиших државних и партијских функционера. И тада је важило да се, када се у Сремској Митровици нешто копа мало дубље од цокла за ограду, машина заустави пред чврстом препреком, а приступе археолози. Овог пута није било тако: археолозима је из власти послата порука да нема времена за њихово вршљање по траси, јер је свечано отварање спомен-комплекса по архитектонском решењу обоженог Богдана Богдановића било најважнији политички догађај у целој Југославији тог лета. Највиши државни функционери морали су да приступе новим асвалтом.

„Не, нисам погрешио, такав експонат се не заборавља“

Јован Бабић, у граду познат по надимку Лола, имао је 13,5 година када је, са својим вршњацима, ишао за булдожером који је копао трасу ове саобраћајнице. За дневник „Политику“ је сведочио много касније:

„Тај огромни руски булдожер изоравао је пред собом и остатке зидова, и античке гробнице у којима је било веома много очуваних стаклених и керамичких посуда, сузница, фибула и сличног, а у једној је била прелепа слика римске двоколице квадриге са коњем и возачем.

Возач булдожера допустио ми је да се возим поред њега и да искачем кад ‘кашика’ закачи неку гробницу, покупим античке предмете и вратим се на машину. Предао сам најмање две хиљаде разних предмета и примерака новца, а можда и двоструко толико. Предао сам, на пример, прелепу камену секиру и очуване игле од кости, нађене у једном другом делу града. Тако сам нашао и римску циглу са необичним натписом, без једног ћошка кога је булдожер одломио. Људи из Музеја Срема тражили су од нас да пронађемо одломљени ћошак, што мени није било тешко. Тако је цигла са натписом комплетирана. Доцније су ми показали једну страницу ‘Политике’, на којој је била фотографија ‘моје’ цигле, испод које је писало да сличне нема у свету. Био сам веома поносан на своје анонимно учешће у њеној судбини“.

Путингерова табула Фото: РТ Балкан, из архиве Музеја Срема

Тачније, Лола и његово друштво пронашли су још стотине цигли са утиснутим знаком у виду прста кокошке или патке, зависно од знака произвођача опеке. Само једна од ових опека имала је урезан запис на грчком. Са дечацима је ове предмете носио у музеј археолог аматер Душан Дрмановић, доцније савезни инспектор, родом из сремског села Босут. Дрмановић је сведочио да је он лично од Бабића и његових другара преузео и предао Музеју Срема овај уникат. Говорио је:

„Већ деценијама постављам просто питање: где је оригинал ‘цигле вредније од злата’, како ју је назвао археолог др Петар Милошевић? Они које сам питао или су слегали раменима или бежали од мене као ђаво од крста, а за специјализоване инспекторе унутрашњих послова било је потребно да направим пријаву крађе, без чега нема ‘случаја’. Постављао сам питања иако сам знао где је ова ‘најскупља цигла на свету’. Видео сам је својим очима у Археолошком музеју у Загребу, где сам два пута одлазио нарочито због ње. Не, нисам погрешио, такав експонат се не заборавља.“

Ни Дрмановић, ни Бабић, ни други учесници налажења ‘најскупље цигле на свету’ нису имали ни фотографију предмета кога су предали Музеју Срема, ни потврду од ове установе. Фотографију нису имали јер у прикупљању предмета из римског времена нису представљали званичну карику која се бави истраживањем, а потврду нису имали јер Музеј Срема тада никоме није ни давао потврде о примљеном материјалу.

 
Опеку је од града отуђио и однео у Загреб локални капелан

Познати археолог др Мирослав Јеремић из Археолошког института у Београду није оспоравао да је 1960. године у Сремској Митровици нађено нешто веома вредно, али је искључивао могућност да је тада пронађена „најскупља цигла на свету“, баш она која се чува у Загребу:

„Опека са драматичним написом на грчком, коју чува Археолошки музеј у Загребу није нађена 1960, већ 1873. године! Уз њу је ишао податак да је нађена у Сирмијуму. Налазач није познат, али је познат дародавац, а то је капелан из тадашње Сремске Митровице Анте Богетић.

Значи, нема ни мало могућности да је то цигла коју су Митровчани, према њиховом сећању, пронашли 1960. године. Ја добро познајем несебичност људи као што су Дрмановић и Бабић и сасвим сам убеђен да говоре истину виђену из њиховог угла. Али, то није научна истина. О овој цигли са грчким натписом било је речи и на конгресу археолога у Берлину 1939. године, о чему сведочи и брошура др Виктора Хофилера, па и то искључује могућност да су Митровчани баш њу пронашли 1960. године. Али, дезавуисање занимљивог сведочења и Дрмановића, и Бабића нема никаквог смисла, а не би било ни правично. Нешто вредно су сигурно нашли и предали, а то нешто су, захваљујући стицају околности и неким коинциденцијама, препознали у цигли која се чува у Загребу. Они основано постављају питање где је то што су предали? Можда се одговор и укаже кад се обради све што се необрађено чува у Музеју Срема“.

А, успут, на обраду чека више од 40.000 предмета. Летимични погледи овом благу у кесама указују да се највећи део претворио у прах. Истргнути из земље која их је чувала до нашег времена, не могу да опстану на ваздуху. Археологија нема довољно запослених за њихову научну обраду и конзервацију пре но што се распадну.

Цигла из Сирмијума, оригинал у Археолошком музеју у Загребу Фото: РТ Балкан, фотографија из музејског каталога

Јеремић је сугерисао и начин на који су Митровчани могли да препознају „своју“ циглу у цигли која се чува у Археолошком музеју у Загребу. Можда су заиста пронашли веома сличну, са сличним натписом, чак и са сличним оштећењем, што би било сасвим довољно да се, уз помоћ неких згода и околности, стекне уверење да је експонат кога су пронашли нелегално отишао у Загреб. На сумњу их је навела и копија овог светског униката која се излаже у Музеју Срема у Сремској Митровици. Копија је, вероватно, направљена да се и овде покаже оно што је баш овде нађено 1873. године.

Покојни др Петар Милошевић је 1962. године боравио у Загребу и, како се неки његови пријатељи сећају, донео у Сремску Митровицу копију „најскупље цигле на свету“ која се данас може видети у Музеју Срема. Управо то доношење копије уникатне римске опеке из Загреба 1962. даје неко упориште Дрмановићевој и Бабићевој причи да је том приликом нешто и однесено у Загреб. У музејској пракси није уобичајено да се наручују копије предмета предатих 87 година раније. Западни музеји чувају мноштво униката из Сирмијума, па није налажен повод да се израђују њихове копије за потребе сремскомитровачког музеја.

Чудна легитимност „власништва“ на опеком изложеном у Загребу

Дрмановић је постављао просто питање: ако је у Загребу заиста изложена цигла пронађена 1873. године, где је онда иста таква цигла, са истим трагом ломљења, која је предата Музеју Срема? И зашто никада није размотрена могућност да је цигла из августа 1960. утајена да би она која је изложена у Загребу и даље била уникатна?

Прича о сирмијумској „најскупљој цигли на свету“, на којој се Душан Дрмановић трудио целих 60 година, није никога потресла. А самом Дрмановићу се и осветила. Археролози који су докторате стекли на цивилизацијским слојевима тла нису никада уважили његов аматерски рад у археологији, па су напросто игнорисали и његову упорност на другачијем осветљавању „најскупље цигле на свету“.

С друге стране, као савезни инспектор никада није успео да код специјализованих инспектора унутрашњих послова побуди интерес за било какву службену опсервацију „случаја“, јер је његов аматерски археолошки ентузијазам одузимао легитимност његовим службеним нотама, које је виша пута подносио.

Тако је из његовог личног неуспеха на „случају“ изведена необична легитимност светског униката у Археолошком музеју у Загребу. „Најскупља цигла на свету“ пронађена је у Сремској Митровици, на подземној траси античког градског бедема, натпис урезан на њој док је још била непечена говори о страдању античког града претходника данашњег града, из Сремске Митровице ју је у Загреб однео, да избегнемо незгодан глагол, капелан из овдашње католичке дијецезе. Легалност је стечена, а нико ни у Загребу ни овде није осетио нелагодност због тога.

 
Драгорад Драгичевић