Косовска Митровица: Разорено гробље у јужном делу града Фото: ТВ Грачаница
У тешком, тужном сведочењу о страдању своје породице, Драгица Божанић којој је ОВК убила мужа и сина од 16 година, рекла је да су јој, кад су јој одвели сина „однели пола срца“ и да ће тако бити до њеног последњег даха
Пред већем Специјалног суда у Хагу, у поступку против команданата тзв. ОВК Хашима Тачија, Кадри Весељија и Реџепа Сељимија почело је сведочење Драгице Божанић којој су 17. јула 1998. године у селу Оптеруша на КиМ отети, а неколико дана касније, и убијени супруг Младен и малолетни син Немања, као и више блиских рођака.
Божанић је пред судом испричала да је после напада ОВК са женама из села била затворена у селу Зочиште, да нису имале никакве информације о својим најближим, а на питање суда да ли су отети мушкарци били припадници војске или полиције, она је у потресном сведочењу рекла да је реч о људима који су били цивили и који су се бавили пољопривредом.
Посмртни остаци њеног мужа Младена (49), сина Немање, коме је било тек 16 година кад је убијен, укупно 25 Срба које је ОВК отела из села Оптеруша и Ретимље, нађени су, званично је саопштено, шест – седам година после рата у масовној гробници у пећини Волујак код Малишева.
Међу отетим, па убијеним, била су тројица чланова породица Банџић, и 13 мушких глава из породице Костић са Ретимља, сви су побијени крајем јула 1998. године.
Како преноси портал „Коссев“, Драгица Божанић пред судом је испричала да су припадници ОВК у ноћи између 16. и 17. јула напали Србе у Оптеруши, да су затим одвојили жене од мушкараца које су затворили у подруму једне куће. Чула је и како испитују и туку њеног мужа. Супруга је видела и сутрадан ујутру када јој је, како је посведочила пред судом, преноси „Коссев“, „предао писмо за Србе у селу Зочиште“.
Жене и деца из села затим су пребачени у манастир Зочиште, а Драгица је касније од Славице Банџић чула да је Славица у селу Паћане код Суве Реке видела свог мужа и Драгичиног сина који су били са другим мушкарцима из Оптеруше затворени у једном подруму.
„Плакале смо и тешиле једна другу, али ту утехе није било. Изјутра је манастир био нападнут, а монаси су се предали ‘ОВК’. После су нас поново покупили у центру села и одвели нас у село Семетиште, где су нас целу ноћ и цео дан испитивали. Један монах је скривао руке да ми не бисмо виделе модрице задобијене током испитивања које је трајало целе ноћи“, испричала је Божанић, преноси „Коссев“, и додала да су затим уз помоћ Црвеног крста, жене и деца из Оптеруше и Ретимља били ослобођени.
Драгица Божанић пред судом јуче је сведочила и да њен супруг „није био лош човек и дружио се више са Албанцима, него са Србима“, да је са једни Албанцем имао договор да у случају невоље штите један другог.
„Мој супруг је одржао реч, а он није. Кад сам га 18. јула видела у нашем дворишту била сам изненађена, јер је договор био другачији“, рекла је Божанић.
У тешком, тужном сведочењу о страдању своје породице, Драгица Божанић је рекла да су јој, кад су јој одвели сина „однели пола срца“ и да ће тако бити до њеног последњег даха. Испричала је и да је истину о заточеништву у ОВК затвору, о страдању својих мужа и сина, фамилије, испричала рођаки Олгици Божанић.
Иначе, Тачи, Весељи, Сељими и Краснићи оптужени су пред Специјални судом за прогон на политичкој и етничкој основи, затварање, незаконито хапшење и притварање, друге нехумане поступке, окрутно поступање, присилни нестанак, мучење (две тачке) и убиства (две тачке). Наведено је да за ове злочине, према оптужници, Тачи и остали оптужени сносе индивидуалну и командну одговорност. Као саучесници у злочиначком удружењу, у оптужници су наведени и Азем Суља, Љах Брахимај, Фатмир Љимај, Сујелман Сељими, Рустем Мустафа, Шукри Буја, Љатиф Гаши и Сабит Геци.
Одговарајући на питање адвоката Сајмона Лоса, заступника породица жртава, Драгица Божанић рекла је да после трагедије није било могуће вратити се на Косово.
„Не, није било могуће вратити се, после такве несреће шта бих ја очекивала даље међу Шиптарима, тамо није било повратка, десило се много тога ружног, не бих се вратила никада“, рекла је, додајући да су сви њени преци рођени и живели на Косову, да су са комшијама Албанцима живели као са Србима.
Драгица Божанић је, како преноси портал Косово онлајн, пре три године изјавила за медије да јој је 2006. јављено да су пронађени остаци Младена и Немање Божанића и да је „њихове кости преузела на прелазу Мердаре и сахранила их на Орловачи у Београду“, али да не верује да су то они. Kако је рекла тада, „оставила је то на Богу”.
Олгица Костић Божанић која је јула 1998. године уз 14 рођака изгубила двојицу рођене браће, Лазара и Тодора, почетком марта ове године, када је објављена допуњена оптужница против команданата ОВК као и спискови жртава на којима су и имена њене браће, за РТ Балкан посведочила је да породице жртава са зебњом чекају суђење, да стрепе шта ће све чути током процеса, да „моли Бога да породицама жртва да снаге да издрже болне тренутке који су пред њима.
„Као сестра сам у грчу. Знамо из докумената да су били стрељани, убијени, па бачени у пећину Волујак, да је у пећину бачен експлозив, да је све минирано, тај бол сам једном преживела, али, не знам кад су убијени, како су убијени, да ли ту испред пећине Волујак, какав бол и патњу су доживели. Та стрепња шта ће још изаћи на видело је страшна“, рекла је тада за РТ Балкан Олгица Костић Божанић.
Зоран Шапоњић
