РТ Балкан, 22. 7. 2023, Судбина Милорада из Метохије: Суде му за ратни злочин, срушили му кућу, а он крив само што је Србин

Плац на коме је била кућа повратника Милорада Ђоковића у Витомирици Фото: Радио Гораждевац

Плац на коме је била кућа повратника Милорада Ђоковића у Витомирици Фото: Радио Гораждевац

Адвокат Василије Арсић на почетку суђења рекао је да Ђоковић сигурно не би остао на Косову, не би остао у Витомирици као једини Србин да је починио било какав злочин, да је учинио било шта мимо закона

Годину и месец дана после хапшења и пошто му је у међувремену кућа у Метохији сравњена са земљом, пред већем Основног суда у Приштини протекле седмице почело је суђење Милораду Ђоковићу, једином и последњем Србину из Витомирице код Пећи.

Ђоковић је оптужен да је „од 1998. до 1999. године у селу Оздрим код Пећи и неким околним селима, као припадник српских полицијских и војних снага, одговоран за убијања, рације, премлаћивања, малтретирања, хапшења, мучења, поступања на свиреп и нељудски начин, држање албанских цивила“. Криве га и за наводну пљачку, паљење и уништавање кућа цивилног становништва албанске националности.

На почетку суђења, после 13 месеци у затвору високе сигурности код Подујева, Ђоковић је изјавио да се не осећа кривим за наводне ратне злочине који му се стављају а терет, а његов адвокат Василије Арсић поновио је да Милорад никад није био активни припадник војске или полиције Србије. Мирно је живео на свом имању у Витомирици, а иако му је током мартовског погрома 2004. године кућа спаљена, није се одрекао свог имања, остао је на својој земљи, обновио кућу, наставио да живи у Витомирици…

Адвокат Арсић пред већем Основног суда у Приштини рекао је и да Ђоковић сигурно не би остао на Косову, не би обнављао своју кућу, не би остао у Витомирици као једини Србин да је починио било какав злочин, да је учинио било шта мимо закона.

Два месеца пред почетак суђења и месец пред подизање оптужнице, Милораду је у затвор стигла вест да му је кућа у Витомирици овог пута не само спаљена, него срушена до темеља, тако да се сада једва назире и место где је била. Управо на месту где је Ђоковић мислио мирно да живи, локалне власти планирале су сеоски пут као и аутобуско стајалиште, које није могло да буде ни на једном другом месту у селу, него баш на темељима Милорадове куће.

Неколико година пре хапшења, Ђоковић је започео процес са локалним властима у Пећи око плаца који је својевремено добио од општине и на коме је саградио кућу.

И таман што је стигла пресуда Вишег суда Косова у Милорадову корист, стигле су и оптужбе за наводни ратни злочин. Милорад је ухапшен у Пећи, а десетак месеци после хапшења, остао је и без куће па сад има пресуду да је кућа његова, али кућу нема пошто је објекат срушен а чак и шут, све до последње цигле уклоњено са плаца.

Наводно, не зна се ко је то урадио, а они који су рушили вероватно су рачунали да се Милорад више неће враћати на своју имовину пошто му са плаца уклоне и последњу циглу.

Они који познају Милорада узроке његовог тешког страдања потражили су ових дана у реченици – „Шта ћу, не могу да се предам“, коју је последњи Србин из Витомирице последњих година изговорио неколико пута. Милорадови пријатељи са којима смо разговарали, уверени су да би он увелико био на слободи, да оптужби за ратни злочин не би ни било, само да се одрекао плаца, да се одрекао своје куће и да се одрекао права да живи у својој Метохији.

Како је прошле године објављено, Милорад је ухапшен после наводне „вишемесечне истраге јединице за истраживање ратних злочина“. Предмет се, како је писала приштинска штампа, односи на „7. мај 1999. године када је у региону Пећи убијено девет цивила албанске националности а нестало још пет особа“.

Милорад се у Витомирицу вратио пре 15 година. По повратку, албанска породица Прекај која је користила његово имање оптужила је Милорада да је он лично убио њиховог оца. Иако се касније испоставило и да је несрећни Садрија Прекај погинуо после рата у саобраћајној несрећи, Милораду земља, нити право да је обрађује, нису враћени.

Уследила је и петиција 400 мештана суседног села Дубово који су Ђоковића оптужили да је крив и што је – војска краља Николе на плацу који је власништво Ђоковића 1913. убила 12 Албанаца!

„На гореспоменутој парцели године 1913, током озлоглашене акције Саве Батарије, убијено је дванаест Дубовчана и један гост породице Дубовчана. Споменик њима ми Дубовчани подигли смо у центру села, за време српске окупације после 1990. у тадашњим околностима. Међутим, изградићемо нови, тачно на месту где су стрељани хероји пострадали од црногорског геноцида оног времена“, стоји у поменутој петицији у којој је поновљен захтев да се Ђоковићу одузме имовина на којој је „проливена крв наших предака“.

После тога, а на основу „аргумената“ из петиције, одборници СО Пећ донели су одлуку да се Ђоковићу одузме и кућа и земља. Ђоковић не одступа, креће у борбу за своје, а стижу и етикете да је „продужена рука Милошевићевог режима који је колонизовао Косово“.

Нешто касније, нађена су и два сведока за оптужбе за „ратне злочине“. Један је, неки Гаши, чак својим очима видео како Милорад убија Есата Морину. Локална телевизија једном је, у глуво доба ноћи организовала укључење уживо и то са гроба Есата Морине, а саговорник репортеру био је управо сведок Гаши …

Милорад Ђоковић из Витомирице, један је од деветорице Срба са југа и централног дела Косова и Метохије заточених у косовским затворима.

Сем Милорада, по основу притвора, правоснажних судских пресуда робијају и Зоран Колић из Добротина, Ненад Арсић из Чаглавице, Душко Арсић из Матичана, Горан Станишић из Словиња, Зоран Ђокић из Пећи, Златан Крстић из Неродимља код Урошевца, Гаврило Милосављевић из Истока и Драгиша Миленковић из Грачанице.

За Милорада Ђоговића, на почетку суђења затражено је да се мера притвора замени кућним притвором, одбрана је навела да је спремна да пружи и додатну гаранцију кауцијом од 20.000 евра да окривљени неће напуштати Витомирицу. Тужилац се, међутим, успротивио том предлогу, а председавајући, судија Ваљон Куртај одбио је да Ђоковића пусти у кућни притвор.

Можда и због дилеме, где би Ђоковић издржавао кућни притвор кад му се кући не зна ни темеља.

 

 

Зоран Шапоњић

 

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed