Култура сећања је питање националне безбедности, док се у случају Срба показало да је и питање биолошког опстанка нације, рекао је извршни директор њујоркшког Истраживачког института Јасеновца (који организује Конференцију) Бари Литучи
Прва Београдска резолуција о фашистичко-усташком геноциду у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима од 1941. до 1945. донета је на Међународној научној Конференцији о Јасеновцу и геноциду НДХ одржаној у Београду под називом Гласови Јасеновца: заједнички и сукобљени наративи.
Резолуцијом је, како преноси Танјуг, изнета иницијатива да се 22. април у целом свету прогласи за Међународни дан сећања на Јасеновац.
У документу се апелује да се УН, као и све организације које се баве Холокаустом, супротставе и осуде преименовање улица и других јавних места за потребе величања усташког покрета, те да забране употребу усташких симбола и поздрава као што је „За дом спремни“, посебно на местима обележавања геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима.
Захтева се и да се репарација исплати свим жртвама холокауста у ратној Југославији, укључујући и жртве НДХ.
Учесници конференције су Резолуцијом осудили сваки покушај рехабилитације ратног хрватског надбискупа Алојзија Степинца и додали да сматрају да треба пажљиво анализирати саучесништво католичког свештенства у Холокаусту у целини.
Нагласили су да је потребно разоткрити и дистанцирати се од било каквих заговарача и промотера усташке идеологије.
У Резолуцији је исказана дубока забринутост због „неуспеха појединих у међународној заједници да најоштрије осуде усташки геноцид“, као и због тога што „постоје неки који желе да у потпуности избришу ове злочине геноцида из забележене историје“.
Учесници скупа оценили су да је ревизионизам историје „узео маха“ и да треба подсећати свет да су се најтежи злочини геноцида икада почињени у историји Балкана десили на територији нацистичке марионетске НДХ.
Извршни директор њујоркшког Истраживачког института Јасеновца (који организује Конференцију) Бари Литучи, нагласио је да је усвојена Резолуција важна основа за рад свих организација које се баве питањима злочина, геноцида и холокауста у бившој Југославији, а да је култура сећања питање националне безбедности, док се у случају Срба показало да је и питање биолошког опстанка нације.
Навео је да је главни циљ конференције да промовише истраживање о злочиначким активностима у НДХ.
Професор је је рекао и да је било притисака „анонимних појединаца“ који су блокирали настојања да се износе информације о злочинима широм НДХ, али и да су поједине владе „утицале на то да се неки учесници ни не појаве у Београду“.
Конференција је до сада одржана 21 пут, а ово је први пут да се одржава у Србији.